Ovde su nas dovele porodične tragedije

Životne priče iz Doma za stare

1
6345

Gde ću biti kada ostarim? Da li će moja ljubav, kao u romantičnim filmovima, trajati do kraja života i da li ćemo ostariti i umreti zajedno? Da li će deca da me zaborave?


Ponekad, bojažljivo, postavim ova pitanja. Ne znam ni sama kome, jednostavno uvrti se u pamet neki nemir pomešan sa uzbuđenjem i na kratko probam da zamislim kako ću izgledati i gde ću biti za 50 godina. I imam planove. Imamo ih svi. Ipak, život, onako tvrdoglav, sam svoju priču piše, ne mareći za naše planove. Verujem da odlazak u starački dom mnogima nije na listi želja. Zato smo pitali korisnike Gerontološkog centra kakve priče pišu njihovi životi i kako su tamo došli.


Došla sam u situaciju da nemam kud

„Ovde sam došla jer sam morala. Sada je meni ovde dobro, ali kad se setim kako i zašto sam došla… jednostavno sam morala jer nisam imala kud. Sestra me je oterala iz kuće. Sa drugom sestrom, bliznakinjom imala sam mnogo bolji odnos, ali je ona pre četiri godine umrla, isto je bila ovde u domu. Ljudi kažu da je u životu najgore kad čovek izgubi svoje dete, ali mnogi ne znaju kako je kad umre sestra ili brat blizanac. Mi smo bile jako vezane. Bila sam i udata, ali mi je muž umro u Izraelu, a decu nisam mogla da imam.

Došla sam u situaciju da nemam kud. Obratila sam se Centru za socijalni rad, 2011. godine i pošto sam bila mlađa, zdrava, a i pokretna, nisam bila kandidat za domski smeštaj. Međutim, kada su shvatili moju situaciju, da ja nemam gde da odem, smeštena sam u dom.

Sada se i dalje ponekad osećam usamljeno, ali baš zbog toga što sam mlađa, trudila sam se od početka da pomažem svima. Kreativna radionica mi takođe puno znači jer kao mala, nisam bila u mogućnosti da idem u umetničku školu i sad ovde iskazujem svoju kreativnost. To me čini mnogo srećnom“, ispričala je Ana Šinka.


Mislio sam da ovde ne bih ni lud živeo

„Ja sam ovde četiri godine. Žena mi je umrla takođe pre četiri godine i pošto supruga i ja nismo imali dece, ostao sam sam. Nisam mogao tako da živim, odlučio sam da prodam kuću i dođem u starački dom. U početku jeste bilo teško, ali imao sam volju. Najgore je kad čovek sebi kaže „ne mogu ja ovo“. Samo treba gurati napred.

Dok je žena bila živa, pa kad sam prolazio pored Doma za stare mislio sam „Ovde ne bih ni lud živeo“. Međutim, posle njene smrti jednostavno nisam mogao biti sam, samoću niko ne voli. Ovde se sad osećam kao kod svoje kuće, ustvari ovo sad i jeste moja kuća, drugu nemam. Sve što mogu da radim, ovde i radim – farbam, krečim, jutros sam i sneg čistio“, rekao nam je Desimir Aksentijević.


Povezao nas je gubitak supružnika

„Radila sam 40 godina kao učiteljica ovde u Bačkoj Palanci. Ispalo je toliko godina jer sam htela da završim generaciju, da deca ne menjaju učiteljicu. Mnogo sam volela svoj posao i danas se često setim mojih đaka.

Moj muž je bio direktor Gimnazije u Bačkoj Palanci, 18 godina. Bio je dobar čovek, za svoje učenike se borio i kada neko od njih popusti u školi, išao je kući kod porodice učenika i trudio se da reši probleme u porodici.

Kada je on umro, u februaru 2013. godine, saznala sam da bolujem od Parkinsonove bolesti. U novembru iste godine došla sam ovde u dom. Isto kao i Desimir, povezao nas je gubitak supružnika“, ispričala je Živana Protić.

1 KOMENTAR

  1. Divna prica o divnim ljudima. Nastavite da dajete prostora nasim starima. Bilo bi lepo da mozda i oni pisu neke tekstove i blogove, zivotne ispovesti koje bi smo ovde rado citali.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here