Što sam oca smestio u dom

Pitali smo vas: Da vam je sudnji dan stigao, za čim biste žalili?

0
2323

Svi ti kalendari koji stoje na stolovima i vise na zidovima, običan su papir sa ištampanim brojevima. Tek ponekad zaokružimo neki od njih, da ne bismo zaboravili na sastanak, zubara ili razgovor za posao. Kidamo ih, gužvamo, bacamo u korpu.


Ponekad se vrlo slično odnosimo prema danima koji su nam dati. Ko da će trajati zauvek. Ko da nas ništa ne može iznenaditi. Jurimo, nerviramo se, grizemo sebe od besa,grizemo druge. Najgore od svega, počeli smo da podrazumevamo ljubav, bliske osobe, dobrotu, iskrenost, brak, trud. Sve manje se čuje: volim te, trebaš mi, ostani, oprosti. Ne možemo da shvatimo kako živimo, dok se ne uplašimo da je kraj.

 

Tek tada, u nekoj šupljoj bolničkoj postelji, u sobi prepunoj umirućih ljudi, ispunjenoj kašljom i ravnodušnim razgovorom sestara o cipelama za sneg (jer život ne staje drugima), gledajući kroz visoki prozor u plavo nebo, kažemo sebi: Budalo, što nisi živeo kako je trebalo dok si mogao!

I da ne bismo čekali bilo čiji sudnji dan, preduhitrili smo ga i pitali vas: „Za čim biste žalili da se sudnji dan približio?“

Pročitajte pažljivo odgovore. Ne visoke kuće, ne više novca, ne skupa auta, ne bolji posao, ne savršeno telo, ne puni plakari…ne, ne, ne …ljubav je ono za čim biste žalili.

 

Bojan V.

– Što sam oca smestio u Starački dom, da bih prodao kuću u kojoj je živeo. Što sam ga posle godinu dana sve ređe posećivao. Što sam mislio da mu je dobro, jer ima tamo ko o njemu da brine bolje nego ja. Što sam mislio da je srećan, jer ima lek na vreme i kuvano jelo. Kad bih ja mogao da mu kuvam? Što sam kasnije čuo od sestara u Domu da je samo o meni pričao i da je imao neku fotografiju kad sam bio mali koju je stavljao na sto, pored tanjira kad jede. I gledao je u nju. Kad bi mi sutra bio sudnji dan, to bi bila jedina stvar zbog koje bih se kajao, što mu nisam bio bliži. Najgore od svega je što to ne mogu da promenim, umro je pre tri godine dok sam ja vozio kamion za Rusiju, daleko od njega.

Miljana Š.

– Kad dođe sudnji čas nema tu mnogo za čim da se žali… ali meni sad ovako sa 60 godina žao što nekad nisam imala strpljenja sa roditeljima kad su ostarili, što ih nisam više grlila i ljubila… što nismo još više pričali i što ih jednostavno nisam pitala neke stvari. Žao mi je jako što nisam zapamtila jednu lepu priču koju je moj tata pričao meni kad sam bila mala, a i mojoj deci, ni oni nisu zapamtili, a glavni lik je bio neki dečak po imenu Daniluška… E sad pošto znam koliko mi je bilo teško kad su mi umrli roditelji i još uvek se ponekad zaplačem, žao mi je kad pomislim koliko će patiti moja deca kad mene jednog dana ne bude, a naročito ćerka koja ima tako nežnu dušu, pa i sin jer oboje su prilično vezani za mene. I vrlo često im kažem nemojte me toliko voleti biće vam jako teško kad me ne bude. A oni misle taj dan neće nikad doći kao što sam ja mislila za svoje roditelje.

Foto: Nemanja Samardžić

Biljana K.

– Ako pričamo o onome što sam do sada živela, žalila bih samo zbog dve stvari: što nisam mami i tati donela diplomu koju su od mene očekivali s’ punim pravom. I što se nisam ranije udala za mog muža, a mogla sam.

 

Tijana B.

– Uh, duga je lista. Što sam se svađala sa mužom uglavnom zbog gluposti, a volim ga svom dušom, što nisam više govorila ljudima bliskim i ne bliskim da ih volim, iako sam jako pažljiva prema drugima i osećajna opet bih žalila što nisam stalno govorila ljudi VOLIM VAS. Što sam u sebi kupila ljutnju, bes, a ne samo ljubav. Što još jednom nisam postala majka da osetim taj novi život kako se rađa, taj miris bebe, tu lepotu. Žalila bih samo zbog svih tih osećanja. Izgleda da nam je jedino što nam je Bog dao, a živi stalno, je Ljubav i to valjda ostaje iza nas.

Jovana L.

– Najviše žalim za tim što nisam znala da provodim kvalitetnije vreme sa svojim sinom dok je bio manji. Zbog nekih „problema“ koji su mi danas smešni nisam na pravi način uživala sa njim. Trudim se da sad sve to ispravim, ali eto, žalim za tim svakog dana, bez obzira da li je sudnji ili ne.

Darko S.

– Što sam se oženio iz interesa. Ona je imala novac i veliku kuću, ja nisam imao ništa osim ovog lepog lica. Varao sam je, živeo rastrzan na milion delova, povređivao sam i nju i decu, pa i sebe. Nije mi to trebalo. Nema ničeg lepšeg nego kad uđeš u brak zato što je voliš do kosti.

Ivana J.

Sada bi neko svestan i probuđen napisao: „Ne postoji stvar zbog koje bih žalila“, jer sve je tako kako treba biti, jer svaki je žal ili bol odskočna daska za rast. Ali dok se ne razbudim skroz, žalim što nisam sebe ranije upoznala, zavolela pa da sam samim tim i druge mogla voleti više, grliti jače, davati bolje. Što se nisam glasnije smejala, a tiše plakala. Trebala sam zaboga više razumeti, manje osuđivati. Možda sam čak to trebala ranije saznati. Žalila bih što se nisam više za neke stvari borila, nisam ih jurila, zato ih nisam i dobila. Što nisam duže preskalala lastiš, pomagala majci pri spremanju ručka ili kopanju bašte… Uvek postoje stvari, situacije zbog kojih ćemo žaliti ako smo ostali tamo negde u prošlosti, nedovršeni, zarobljeni… Ja u suštini žalim što sam uopšte ikada žalila. Naposletku je sve tako kako mora biti, u skladu ili neskladu sa nama samima. Sudnji dan ne mora biti kraj, već novi početak…

Dušan M.

– Žalio bih samo što nisam rekao prvoj devojci OSTANI! Sada je kasno, udata je već skoro tri godine i ima dete.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here