Za volanom prešao 4,5 miliona kilometara

Franjo Caro i u penziji vozi autobus

0
3844

Kada je pre šest godina Franjo Caro iz Bačke Palanke, inače profesionalni vozač, otišao u penziju, a ako je neko pomislio da mu je došlo vreme za pešačke šetnje pored Dunava, pecanje i dokolicu nije pogodio.


Nekako u to vreme je i počela veća tražnja ove profesiije, odnosno podosta je onih vozača, prvenstveno mladih i sredovečnih ljudi koji su napustili Srbiju, pa voze kamione i autobuse za prevoznike u Evropi, ali i na drugim kontinentima.

– Pozvali su me iz “Duanvprevoza”, inače firme u kojoj sam najduže radio, a penziju su u tom preduzeću zaradili i moj brat i otac Andrija – kaže Franjo.

– Naša porodica je u Palanku svojevremeno stigla iz Plavne i Bođana, a ja sam ovde završio za automehaničara. Posle škole, a to je 1975. godine, otišao sam u vojsku, odnosno u JNA. Služio sam 18 meseci, ali me je zbog toga što sam otišao u decembru zakačilo tri kalendarske godine. Služio sam u Šibeniku, a tamo je bilo preko 3.500 vojnika obučenih u plave, bele, maskirne uniforme. Bio sam tehnička služba i popravljao sam vozila, tenkove, artiljeriju…

 

Interesantno da nisam od onih koji je u vojsci položio vozački ispit. Tek kada sam se vratio roditelji su platili i položim sve, za automobil, kamion, autobus. Prvo sam u “Dunavprevozu” vozio kamion, a želja mi je tada bila da vozim prikoličar, pa sam prešao u “Bačka-trans” u Vrbas gde sam radio nešto više od četiri godine.

Sa kamionima sam obišao skoro celu Evropu, a u to vreme, primera radi, sam sam putovao 29 dana do Azerbejdžana i drugih dalekih destinacija. Vratio sam se u moju matičnu firmu gde i danas vozim, ali sam tada prešao i do sada ostao za volanom autobusa. Sada su to savremeni autobusi, lepota i za nas vozače i putnike, a nekada je bilo svakojako, pa jedno vreme, pre privatizacije, kao u filmu “Ko to tamo peva”.

Autobus Franjo vozi skoro 35 godina, kaže da je prošao celu Evropu, a jedino nije bio u Albaniji.

Seća se vremena šverc turizma kada su iz „juge“ putnici nosili vinjak, farmerice i drugu sitnu robu u Mađarsku i Slovačku, a odande dovlačili sve i svašta, pa čak i limove, odnosno table plehova. Veli da je bilo i smešnih situacija kada carinici “prevrnu” ceo autobus desi se da pola robe nije ničije.

 

– U to vreme za nas vozače najinteresantniji su bile turističke ture, odnosno vožnja turista na letovanje i zimovanje – seća se Caro.

– Znali smo da sa putnicima “moramo” da ostanemo 10-15 dana naprimamljivim destinacijama, pa ni nama nije bilo loše. Vozio sam i decu na ekskurzije i to je posebno odgovoran posao. Sećam se jednom prilikom mi na Plitvičkim jezerima i treba da se vraćamo, deca sva na broju redovno u autobusu, a nastavnika nema. Na kraju smo ih našli.

To su sada samo sećanja, a realnost je da ja i nekoliko starijih kolega sada, uglavnom radimo na lokalnim linijama, po Bačkoj, a ja i po Sremu. Mlađi i izdržljiviji treba da voze duže linije, a posebno inostranstvo mada i ja znam sve te drumove. Nedavno sam računao, onako za sebe, pa sam izračunao da za 42 godine za volanom imam, na osnovu putnih naloga, pređenih četiri miliona i 200 hiljada kilometara, a to je “samo” 100.000 kilometara godišnje. Računam da sam najmanje prešao još 300.000 kilometara svojim automobilima i vožnjom van radnog vremena.

Franjo je posebno popularan u Neštinu i Viziću, u dva sela koja su geografski u Sremu, a administrativno pripadaju našoj opštini. Da bi se stiglo do njih treba preći most koji spaja Palanku i Ilok u Hrvatskoj, preći 15-tak kilometara u jednom pravcu, četiri puta državne granice i osam puta carinske prelaze.

 

– Godinama držim ovu liniju i skoro da poznajem sve redovne putnike – govori Caro.

– Znam da iz ova dva sela u vreme školske godine sa nama se vozi 40- tak osnovaca od 5-8 razreda koji školu pohađaju u Palanci, ali i srednjoškolci. U vreme škole imam šest polazaka iz Palanke ka Sremu, a tokom raspusta 3-4 zavisno da li je vikend ili radni dan. Poznaju me ljudi, činim ja njima i oni meni, a poznaju me i carinici i pogranična policija kako sa naše tako i sa hrvatske strane. Kada su velike gužve blokiraju saobraćaj i puste naš autobus sa decom da prođe bez čekanja.

Dobro se živi na granici, ali su paragrafi mnoge stvari iskoplikovali, pa nama godišnje treba nekoliko puta da vadimo pasoš, a Hrvati, pošto su u EU, prelaze kod nas s ličnom kartom. Dešava se da me hrvatski carinici ili policajci zamole da im donesem nešto iz Palanke što kod njih nema ili je mnogo skuplje. Učinim im to. I naši i njihovi službenici na granici časte me, na primer, za Božić ili Uskrs. Ili, naši za pravoslavni Božić pošalju hrvatskim carinicima i policajcima pečenja, kolača, osveženja, a za katolički Božić stižu ponude iz Hrvatske našim službenicima. Meni je dobro i sa jednima i sa drugima, a dokle ću voziti ne
znam. Bilo bi lepo kada bi mogao da dostignem pet miliona kilometara, pa posle kome treba toga neka vozi.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here