Za volanom prešao 4,5 miliona kilometara

Franjo Caro i u penziji vozi autobus

4102

Kada je pre šest godina Franjo Caro iz Bačke Palanke, inače profesionalni vozač, otišao u penziju, a ako je neko pomislio da mu je došlo vreme za pešačke šetnje pored Dunava, pecanje i dokolicu nije pogodio.


Nekako u to vreme je i počela veća tražnja ove profesiije, odnosno podosta je onih vozača, prvenstveno mladih i sredovečnih ljudi koji su napustili Srbiju, pa voze kamione i autobuse za prevoznike u Evropi, ali i na drugim kontinentima.

– Pozvali su me iz “Duanvprevoza”, inače firme u kojoj sam najduže radio, a penziju su u tom preduzeću zaradili i moj brat i otac Andrija – kaže Franjo.

– Naša porodica je u Palanku svojevremeno stigla iz Plavne i Bođana, a ja sam ovde završio za automehaničara. Posle škole, a to je 1975. godine, otišao sam u vojsku, odnosno u JNA. Služio sam 18 meseci, ali me je zbog toga što sam otišao u decembru zakačilo tri kalendarske godine. Služio sam u Šibeniku, a tamo je bilo preko 3.500 vojnika obučenih u plave, bele, maskirne uniforme. Bio sam tehnička služba i popravljao sam vozila, tenkove, artiljeriju…

[wonderplugin_slider id=173]

 

Interesantno da nisam od onih koji je u vojsci položio vozački ispit. Tek kada sam se vratio roditelji su platili i položim sve, za automobil, kamion, autobus. Prvo sam u “Dunavprevozu” vozio kamion, a želja mi je tada bila da vozim prikoličar, pa sam prešao u “Bačka-trans” u Vrbas gde sam radio nešto više od četiri godine.

Sa kamionima sam obišao skoro celu Evropu, a u to vreme, primera radi, sam sam putovao 29 dana do Azerbejdžana i drugih dalekih destinacija. Vratio sam se u moju matičnu firmu gde i danas vozim, ali sam tada prešao i do sada ostao za volanom autobusa. Sada su to savremeni autobusi, lepota i za nas vozače i putnike, a nekada je bilo svakojako, pa jedno vreme, pre privatizacije, kao u filmu “Ko to tamo peva”.

Autobus Franjo vozi skoro 35 godina, kaže da je prošao celu Evropu, a jedino nije bio u Albaniji.

Seća se vremena šverc turizma kada su iz „juge“ putnici nosili vinjak, farmerice i drugu sitnu robu u Mađarsku i Slovačku, a odande dovlačili sve i svašta, pa čak i limove, odnosno table plehova. Veli da je bilo i smešnih situacija kada carinici “prevrnu” ceo autobus desi se da pola robe nije ničije.

[wonderplugin_slider id=177]

 

– U to vreme za nas vozače najinteresantniji su bile turističke ture, odnosno vožnja turista na letovanje i zimovanje – seća se Caro.

– Znali smo da sa putnicima “moramo” da ostanemo 10-15 dana naprimamljivim destinacijama, pa ni nama nije bilo loše. Vozio sam i decu na ekskurzije i to je posebno odgovoran posao. Sećam se jednom prilikom mi na Plitvičkim jezerima i treba da se vraćamo, deca sva na broju redovno u autobusu, a nastavnika nema. Na kraju smo ih našli.

To su sada samo sećanja, a realnost je da ja i nekoliko starijih kolega sada, uglavnom radimo na lokalnim linijama, po Bačkoj, a ja i po Sremu. Mlađi i izdržljiviji treba da voze duže linije, a posebno inostranstvo mada i ja znam sve te drumove. Nedavno sam računao, onako za sebe, pa sam izračunao da za 42 godine za volanom imam, na osnovu putnih naloga, pređenih četiri miliona i 200 hiljada kilometara, a to je “samo” 100.000 kilometara godišnje. Računam da sam najmanje prešao još 300.000 kilometara svojim automobilima i vožnjom van radnog vremena.

Franjo je posebno popularan u Neštinu i Viziću, u dva sela koja su geografski u Sremu, a administrativno pripadaju našoj opštini. Da bi se stiglo do njih treba preći most koji spaja Palanku i Ilok u Hrvatskoj, preći 15-tak kilometara u jednom pravcu, četiri puta državne granice i osam puta carinske prelaze.

[wonderplugin_slider id=10]

 

– Godinama držim ovu liniju i skoro da poznajem sve redovne putnike – govori Caro.

– Znam da iz ova dva sela u vreme školske godine sa nama se vozi 40- tak osnovaca od 5-8 razreda koji školu pohađaju u Palanci, ali i srednjoškolci. U vreme škole imam šest polazaka iz Palanke ka Sremu, a tokom raspusta 3-4 zavisno da li je vikend ili radni dan. Poznaju me ljudi, činim ja njima i oni meni, a poznaju me i carinici i pogranična policija kako sa naše tako i sa hrvatske strane. Kada su velike gužve blokiraju saobraćaj i puste naš autobus sa decom da prođe bez čekanja.

Dobro se živi na granici, ali su paragrafi mnoge stvari iskoplikovali, pa nama godišnje treba nekoliko puta da vadimo pasoš, a Hrvati, pošto su u EU, prelaze kod nas s ličnom kartom. Dešava se da me hrvatski carinici ili policajci zamole da im donesem nešto iz Palanke što kod njih nema ili je mnogo skuplje. Učinim im to. I naši i njihovi službenici na granici časte me, na primer, za Božić ili Uskrs. Ili, naši za pravoslavni Božić pošalju hrvatskim carinicima i policajcima pečenja, kolača, osveženja, a za katolički Božić stižu ponude iz Hrvatske našim službenicima. Meni je dobro i sa jednima i sa drugima, a dokle ću voziti ne
znam. Bilo bi lepo kada bi mogao da dostignem pet miliona kilometara, pa posle kome treba toga neka vozi.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here