Svetski dan prevencije samoubistva – 10. septembar 2019.

"Radimo zajedno kako bi se predupredilo samoubistvo"

0
200

Prevencija samoubistva i dalje ostaje sveprisutni izazov. Svake godine, samoubistvo je među 20 vodećih uzroka smrti u svetu među ljudima svih uzrasnih dobi.


Indikator rasprostranjenosti samoubistva na određenoj teritoriji naziva se stopa samoubistva i predstavlja broj izvršenih samoubistava na 100.000 stanovnika. Stope samoubistva se značajno razlikuju u različitim državama.

 

Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, stope samoubistva su najviše u zemljama istočne Evrope i kreće od 45 do 75 na 100.000 stanovnika. Najniže stope samoubistva zabeležene su u mediteranskim zemljama i u dominantno katoličkim zemljama Latinske Amerike i u Aziji i nekim muslimanskim zemljama. Ove zemlje imaju stopu samoubistva ispod 6 na 100.000 stanovnika.

U razvijenim zemljama Severne Amerike, Evrope i Australoazije, stope samoubistava se nalaze između ova dva ekstrema, krećući se od 10 do 35 na 100.000. U Srbiji je stopa samoubistva iznosila 13,5/100.000 stanovnika 2018. godine, u Vojvodini 16,4/100.000, a u Južnobačkom okrugu 13,3/100.000. U Bačkoj Palanci stopa je nešto niža, 11,3/100000. Na području Vojvodine stope samoubistva poslednje dve decenije opadale su od 29,6/100.000, na početku 2000-ih, do ispod 20/100.000 poslednje četiri godine, što nas još uvek svrstava u vodeće zemlje po broju samoubistava u svetu.

Svaki gubitak života predstavlja gubitak nečijeg partnera, deteta, roditelja, prijatelja ili kolege. Na svako samoubistvo dolazi oko 135 ljudi koji pretrpe intenzivan bol ili su na drugi način pogođeni. Suicidno ponašanje uključuje izvršeno samoubistvo ali i suicidno razmišljanje i pokušaje samoubistva. Na svako samoubistvo dolazi 25 ljudi koji ga pokušaju i mnogo više onih koji imaju ozbiljna razmišljanja o suicidu.

Samoubistvo je rezultat konvergencije genetskih, psiholoških, socijalnih, kulturoloških i drugih rizičnih činilaca, ponekad udruženih sa iskustvom traume i gubitka. Ljudi koji oduzmu sebi život predstavljaju neujednačenu grupu, sa jedinstvenim, složenim i višestrukim uzročnim uticajima koji prethode samom završnom činu. Takva heterogenost predstavlja izazov za stručnjake koji se bave prevencijom samoubistva. Ovi izazovi se mogu prevazići usvajanjem pristupa u prevenciji koji je na više različitih nivoa i kohezivan.

 

Sprečavanje samoubistva je često moguće i bilo ko može biti ključan u tome. Može se uticati na promenu okolnosti kao član zajednice – kao nečije dete, prijatelj, kolega ili komšija. Mnogo je stvari koje možete učiniti svakog dana, ali isto tako i na sam Svetski dan prevencije samoubistva. Možete uticati na povećanje svesnosti o ovoj temi, edukovati sebe ili nekog drugog o uzrocima i upozoravajućim znacima samoubistva, pokazati saosećanje i brigu za one koji su pod određenim rizikom u vašoj zajednici, preispitivati predrasude o samoubistvu, suicidalnom ponašanju i problemima sa duševnim zdravljem i deliti sopstvena iskustva.

Potreban je izuzetan napor da se spreče samoubistva. Ali ishod ovog truda je trajan, održiv i može imati ogroman uticaj, ne samo na one koji su pod rizikom, već i na njihove bližnje, kolege i celo društvo. Udruživanje snaga je od najveće važnosti u ovoj prevenciji. Da bismo postigli naš zajednički cilj u prevenciji suicidnog ponašanja mi (kao javnost, organizacije, zakonodavci i članovi društva) moramo raditi zajednički, na koordinisan način, koristeći multidisciplinaran pristup.

Svako može doprineti sprečavanju samoubistva. Suicidno ponašanje je univerzalno, ne zna za granice, utičući na sve.  Uključivanje osoba koje su preživele pokušaj samoubistva u istraživanja, evaluacije i intervencije treba da bude centralno mesto u radu svake organizacije koja se bavi samoubistvima.

Ove godine se po drugi put 10. septembar, Svetski dan prevencije samoubistva, obeležava pod temom: „Radimo zajedno kako bi se predupredilo samoubistvo“. Ova tema je izabrana kako bi se istakao suštinski element za efikasnu globalnu prevenciju samoubistva – saradnja. Svi imamo svoju ulogu i samo udruženi možemo se suočiti sa izazovima koje suicidalno ponašanje danas predstavlja za društvo.

Šta možete da uradite?

Ukoliko ste primetili da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Potrebno je da joj pokažete da nije sama. Postavite se u poziciju te osobe i  to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a i pomoći će vama da reagujete na prirodan način.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

 

Važno je da pokažete da osobu prihvatate takvu kakva jeste.

Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustručavati da postavite pitanje o samoubistvu. Ne možete joj “usaditi tu ideju u glavu”, a ukoliko zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako vam osoba kaže da razmišlja o samoubistvu shvatite je ozbiljno. Nemojte pokušavati da je “razveselite”, ni utešite tako što ćete omalovažiti problem (“ma proćiće ti to”, “nije to tako strašno”). Nemojte se usredsrediti na rešavanje problema (saveti, primeri drugih u sličnim situacijama i dr.) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća. Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva i da li ima sredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.

Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno, i da samoubistvo ne mora biti rešenje.

Nažalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu-tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema. Ali činjenica je da u svetu gotovo milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se ne treba ustručavati da ponudite pomoć onome kome je potrebna!

Rečenice koje mogu pomoći u razgovoru sa osobom za koju brinete da razmišlja o samoubistvu:

  • “Čini mi se da si u poslednje vreme tužan i nesrećan.”
  • “Kako se osećaš?”
  • “Da li ti se nekada čini da ti je toliko teško da ti nikad neće biti bolje?”
  • “Da li razmišljaš o smrti?”
  • “Da li razmišljaš o samoubistvu?”
  • “Kako bi to uradio?“
  • ”Kada si planirao/-la da to uradiš?”
  • ”Da li bi želeo/-la da ti neko pomogne da nađeš drugi način da izađeš iz te teške situacije?”

Faktori rizika

Samoubistvo je složena pojava na koju utiče velik broj činilaca. Ipak, suicidalni rizik je veći tamo gde postoji:

  • mentalni poremećaj, posebno depresija, potom shizofrenija, poremećaj ličnosti ili
    anksiozni poremećaj;
  • alkoholizam i druge zavisnosti od psiho-ktivnih supstanci;
  • hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito ako je udružena sa neizdrživim bolovima i patnjom;
  • psihička kriza (bilo da je izazvana gubitkom bliske osobe, prekidom emotivne veze, gubitkom posla, neuspehom u obrazovanju, porodičnim problemima itd, ili razvojnog karaktera – npr. adolescentska kriza);
  • pretrpljena trauma ili zlostavljanje;
  • raniji pokušaj samoubistva;
  • samoubistvo člana porodice ili prijatelja.

Znaci upozorenja

U literaturi se često navodi impulsivnost kao jedna od karakteristika osoba koje suizvršile ili pokušale samoubistvo. Međutim, veliki broj pojedinaca koji su izvršili ili pokušali samoubistvo, prethodno su intenzivno razmišljali o tome, odlučujući se da li da to učine i planirajući kako, kada i gde. Zato je jako važno znati da se znaci ovog procesa često mogu prepoznati i da se može ponuditi ili potražiti pomoć. Istraživanja su pokazala da 8 od 10 ljudi koji izvrše samoubistvo neko vreme pre smrti pokazuju neke od sledećih znakova:

  • promene ličnosti – tužni su, povučeni, osetljivi, nervozni, umorni, neodlučni,
    bezvoljni, nekad uznemireni i hiperaktivni;
  • promene ponašanja – ne mogu da se skoncentrišu na posao, školu, redovne obaveze,
    nezainteresovani su za svoj izgled;
  • promene u spavanju – preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano
    ujutru, imaju noćne more;
  • promene u navikama ishrane – nemaju apetita i slabe, ili previše jedu;
  • gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, uopšte aktivnosti u kojima su ranije
    uživali;
  • mnogo brinu – o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj);
  • plaše se gubitka kontrole, da će ‘poludeti’, da će povrediti sebe ili druge;
  • opterećeni su osećanjem krivice, stida, samomržnje;
  • nemaju nade za budućnost – ‘nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati’;
  • zloupotrebljavaju droge ili alkohol, intenziviraju pušenje;
  • nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid…) ili nešto drugo što im je
    važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru…);
  • sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju
    vredne lične stvari;
  • imaju suicidalne impulse, ideje, izjave, planove, ranije pokušaje samoubistva;
  • ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, voze pod
    dejstvom alkohola…);
  • bili su ili jesu žrtve zlostavljanja (psihičkog, fizičkog ili seksualnog);
  • učestvuju u krivičnoj istrazi / odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora.

Naravno, svaka od ovih karakteristika, sama po sebi, ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih često upućuje na to da postoji rizik da će osoba izvršiti samoubistvo.

 

Predrasude

Najveće prepreke u prevenciji suicida rezultat su neznanja. O samoubistvu se govori malo ili kroz sistem predrasuda – tako se suicidne osobe često percipiraju kao kukavice i slabići, grešnici, manipulatori i sl. Ovakvo socijalno obeležavanje (stigmatizacija) dodatno izaziva osećanja srama, straha i krivice kod suicidalnih osoba, što ih sputava da glasno zatraže pomoć. Socijalnim obeležavanjem pogođene su, ne samo suicidalne osobe, već svi koji imaju problema sa mentalnim zdravljem.

Gde potražiti pomoć?

Obratite se prvo za pomoć svom izabranom lekaru. U svakom slučaju, recite nekom iz svoje okoline da imate problem.

U našoj zemlji dostupno je besplatno savetovanje osoba u krizi u vidu telefonskog savetovališta u Nacionalnom SOS centru za prevenciju samoubistva (u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević), na telefon: 011/7777-000, kao i u Centru za pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevenciju samoubistva „Srce“, na telefon 0800/300-303 (svakog dana od 17 do 22 časa), putem e-mail-a: vanja@centarsrce.org.rs ili chat-a na: www.centarsrce.org.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here