Urbani vinogradar Radovan Madić: Najslađe je grožđe ispod prozora

0
1761

Obična je životna priča Radovana Madića penzionera u Bačkoj Palanci, čoveka koji svoje treće životno doba sa suprugom provodi u stanu u zgradi na drugom spratu, a ispod terase ima mali vinograd i voćnjak širine nepuna dva, a dužine tridesetak metara.


Dakle, iako živi u varoši za sebe može da kaže da je urbani vinogradar i voćar. Početkom septembra grožđe je sazrelo na čokotu, a za razliku od grožđa na ovdašnjoj zelenoj pijaci, slatko je kao med i lepo ga je videti između lišća vinove loze. Sve je to smešteno na rubu varoši, blizu atara, a u velikom Stambenom naselju „Sinaj“.

 

– Kada sam ušao u ovoj stan od šezdesetak kvadrata dogovorili smo se sa komišijama da uredimo zemljište od zgrade do puta – priča Radovan. – Počeli smo da sejemo povrće, ali je slabo išlo, jer ovde je slaba zemlja, bila je građevina, ima ispod šuta. Svako je, pravo komšijski, dobio po parče zemlje, a cilj nam je bio samo da ne raste korov. Priveo sam kulturi i jedan deo komšijske parcelice jer nije imao ko da radi. Ima ovde sve – od grožđa, pa po koja kruška, kajsija, lešnik, samonikla breskva, maline, čak i oras. Sve se radi kao u pravom voćnjaku ili vinogradu. Iako imam dvadesetak čokoti vinograda, a drugi deo je na drugoj strani dvorišta ispred garaže, mora se vršiti zaštita, zalamati, orezivati, vezivati, a grožđe pojedu deca i mi stariji pomalo. Moja supruga je rodom iz Prizrena, završila je srednju poljoprivrednu školu i radila jedno vreme u „Kosovovinu“, ali i pored njene diplome o grožđu i voću ja brinem. A ako me pitate otkud ona iz Prizrena da se uda ovde, priča je prosta – došla devojka svojevremeno kod rodbine u Bač, a tamo srela ovog „dasu“ i sve je posle istorija…

Radovan kaže da su njegov otac i mati došli u Tovariševo iz Pirota 1948. godine, da je on najstariji od osmoro dece, da su teško živeli. Veli da je otac bio vredan, radio jedno vreme kao mlekar u Mladenovu i Tovariševu, a potom kupio salaš u Bačkoj šumi i nešto zemlje.

 

„Priveo sam kulturi i jedan deo komšijske parcelice jer nije imao ko da radi. Ima ovde sve – od grožđa, pa po koja kruška, kajsija, lešnik, samonikla breskva, maline, čak i oras“
– Završio sam redovnu školu za limara u Palanci, ali sam se prvo zaposlio kao traktorista u tovariškoj zadruzi – seća se Madić.

– Posle sam nekoliko godina radio u policiji, da bi do penzije 27 godina radio u tadašnjoj palanačkoj Industriji limarskih proizvoda „Jedinstvo“. Možda će zvučati malo čudno, ali meni u penziji ne da nije dosadno, već mi se čini da više radim nego pre penzije. Dve ulice dalje od našeg stana je kuća koju je kupila moja sestra koja je radila u Nemačkoj, a sada je u tamo u penziji. Lepo je renovirila i odlučila da zasadi sedamdesetak četinara, što kupastih što stubastih. Sve to kao i travnjak ja održavam, pa sam tako postao i vrtlar. Travu kosim, po potrebi, a najobičnije svakih 10-15 dana, ali sam, dok je bila vrućina, četinare, ali i drugo cveće i rastinje morao da zalivam na svakih dan-dva. Sve traži negu i ljudsku pažnju. Osim što radim oko vrta i voća umem nešto sitno i da popravim, kao štu su slavina, vodokotlić, ili nešto drugo po kući. Velika je bila vrućina ovog leta, pa nisam išao često na pecanje, ali imam partnere, pa odemo na pecaroške terene kod Bača i Bačkog Novog Sela. Nisam ja neki veliki ribolovac, ali ulovim ponekada. Nema od toga vajde, jer najviše volim da pecam babuške i belu ribu, sve što ide na plovak, a na pijaci kilogram možeš kupiti za 100-150 dinara. Ja kad saberem svako moje pecanje, što na gorivo, što za poneti ispada da me izađe 1.000 dinara, ali to volim.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here