BAČKA PALANKA: Raspadom SFRJ, u priobalju Dunava kod Bačke Palanke, s jedne strane, i Iloka u Hrvatskoj s druge, nova politička geografija je toliko mnogo iskomplikovala svakodnevicu žitelja tih krajeva da je dostojna i Ginisove knjige rekorda.
Ipak, za nju u Briselu ne znaju, a nadležni u Zagrebu i Beogradu očigledno baš mnogo ne mare. Uvek, valjda, imaju neka preča posla.
[wonderplugin_slider id=174]
Naime, pošto teritorija Hrvatske Iločkim džepom pored desne obale Velike reke kopnom duboko ulazi i razdvaja teritoriju Srbije prema Neštinu, s jedne strane, i Šidu, s druge, postavljeno je mnoštvo graničnih prelaza, carina i Pogranične policije.
Palanku i Ilok, vazdušnom linijom udaljene za širinu reke, razdvaja Dunav, a spaja most, na čijoj je sredini međudržavna granica. Preko te ćuprije svakodnevno saobraća, između ostalih, i autobus ovdašnjeg „Dunavprevoza“, koji ide od Palanke do Neština i Vizića, dva sela koja su u Sremu, ali pripadaju palanačkoj opštini. Tokom školske godine ka tim selima, zbog đaka osnovnih i srednjih škola, ima šest polazaka i, naravno, isto toliko povrataka.
– Sve je to za one koji ne idu ovim putem veoma komplikovano, ali dok ne prođete ovuda, teško je to rečima i objasniti – objašnjava Franjo Caro, vozač autobusa – veteran koji je, pre penzije, za volanom proveo 43 godine, protunjao 4,5 miliona kilometara po čitavoj Evropi i sasvim kompetentno tvrdi da takvu komplikaciju nigde nije video.
[wonderplugin_slider id=64]
– Već godinama vozim ovu liniju i svi me znaju. Od Palanke do Neština i Vizića, tamo i nazad, ima oko 35 km, ali su zato postavljena četiri granična prelaza. Dakle, tamo i nazad moram ih osam puta proći autobusom. Znači da sa šest polazaka dnevno 12 puta uđem i izađem, svaki put po par kilometra, u Hrvatsku, odnosno EU. Pre mosta s ove strane je naš granični prelaz, s druge strane hrvatski, pa pošto ne idem u Ilok, nego skrećem levo za Neštin, u Batovom dolu, pre izlaska iz EU, još je jedan hrvatski granični i policijski punkt, pa se penjem i izlazim na ravninu Plandište, pre Neština, gde me čeka još jedan naš prelaz. Znači da ih svaki put prođem 48 puta. Da li je to nekakav svetski rekord i ima li toga igde u svetu ne znam, ali čisto sumnjam. Pasoš još nekako izdržava brojne pečate, ali svaki put kada prelazim granicu i ulazim u EU, dokument mora na skeniranje pa ga vremenom i pre isteka važenja svog izlome. Ali, šta ćeš, propisi su propisi, a služba služba.
Ipak, Franja, naglašava da autobus, on i učenici na toj liniji nemaju nikakve problema. Srećom, na granici ima mnogo razumevanja i srpskih i hravatskih carinika i policije. Dok traje školska sezona, svakodnevno s njim putuje četrdesetak osnovaca i srednjoškolaca, pride pokoji meštanin na posao ili kod lekara, u sud ili opštinu.
[wonderplugin_slider id=10]
– Tako ti je ovde i već sam se navikao – konstatuje iskusni vozač. – Lepo se slažem sa službenim licima, pa i hrvatskim carinicima i policajcima, jer razumem njihov jezik, a vidim da i oni sve ove godine shvataju šta pričam. Najviše mi pomognu kada moj autobus propuste preko reda ako je velika gužva na granici. Ljudski je to jer prevozim učenike. Kad živiš uz granicu, moraš se paziti s komšijom, odnosno susjedom – konstatuje čovek koji je, verovatno, apsolutni rekorder po dnevnom broju ulazaka i izlazaka iz EU.
On može da kaže i ne slaže: Stavim pasoš u džep, uđem, izađem iz Evrope, jutrom, podnevom ili mrakom – kada ja hoću!
[wonderplugin_slider id=177]
