Svoje misije kroz koju fotografisanjem Slovaka i kulture ovog naroda čuva od zaborava njihovu baštinu u Srbiji Petar Dešić (36) nije ni bio svestan na početku. Jer, kada je pre tri godine uzeo foto-aparat u ruke i krenuo da obilazi 22 sela u Srbiji u kojima žive Slovaci, prvo su ga privukli njihov način života, tradicija, običaji i estetika, odnosno prelepe narodne nošnje.
Sada, kada je napravio više od 1.000 fotografija svestan je da je puko slikanje iz hobija dobilo svoju novu dimenziju, pogotovo jer ga je Ambasada Slovačke republike u Beogradu podržala da na jesen, kada u posetu Srbiji dođe predsednik tamošnjeg parlamenta, napravi samostalnu izložbu. Razmišlja i o izložbi u Slovačkoj, a trenutno traži sponzore koji će platiti štampanje njegovih slika.
Petar živi u malom vojvođanskom mestu Čelarevu. Diplomirao je na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, ali pošto nema posla u struci (hemijski je tehnolog) trenutno radi u odeljenju pakovanja robe u fabrici piva.
U slobodno vreme fotografiše i autobusom putuje po Vojvodini. Inspiraciju da počne da dokumentuje fotografije slovačke nacionalne manjine dobio je od katoličkog sveštenika iz Selenče.
– Pozvao me je da fotografišem jednu misu i ja sam došao u crkvu i zainteresovao se. Posle sam svratio drugi, pa treći put. Slovaci u Srbiji su uglavnom evangelisti, dok je u Selenči oko polovina njih katoličke veroispovesti. U samoj crkvi slikao sam žene koje su dolazile u narodnoj nošnji; privukao me je taj spoj starog i modernog. Vremenom sam upoznao ljude koji su počeli da me pozivaju da dođem za praznike. Klupko se odmotavalo, a ja sam širio kontakte – seća se.
Svojom kamerom zabeležio je i jednu staru kuću, ljude dok voze bicikl, dok ulaze u crkvu i kasnije dok se mole, bake koje u rukama drže petla, žene koje hrane guske… Sa radošću izdvaja običaj kićenja neveste u Selenči, jer je zabeležio taj trenutak kada starije žene oblače mlade u tradicionalnu nošnju, sedam dana pre venčanja.
– Prvo sam snimao spontane situacije, a onda sam počeo pomalo da režiram. Ljudi su me prelepo dočekali u svim selima, obišao sam ih 18, ostalo mi je još 4. U Erdeviku je, na primer, padao sneg, pa sam jednog čoveka zamolio da žene u nošnjama provoza u saonicama koje su vukli konji. Posetio sam i vlasnike etno-muzeja, u kojima je predstavljen život Slovaka. Gospodin Pavel Petraš u Padini ima muzej u 200 godina staroj kući, a predmete je skupljao celog života – priča mi Petar, koji se pre odlaska u svako selo najavi lokalnom svešteniku ili predsednici udruženja žena.
Kaže da bez fotografije ne bi mogao da živi. Njegovu opremu čine foto-aparat sa dobrim objektivom i stalak za fotografisanje. Mada sam zaključio da to i nije tako loše, Petar se nije složio sa mnom.
– Možda je za naše uslove to dobra oprema, ali nije ništa specijalno. Nemam ful frejm aparat, niti jake bliceve i reflektore. Sve sam organizujem i u tehničkom smislu nemam pomoć – priča i objašnjava da minimalno obrađuje slike, kako bi zadržao prirodnost.
Osim jednog bračnog para iz susednog sela, podstanara njegove bake i deke, Petar nije imao drugih dodirnih tačaka sa Slovacima. Odrastao je u Drvaru, a posle Oluje je sa porodicom izbegao u Čelarevo.
– Sve mi se svidelo na prvi pogled i tako je počelo i moje dublje interesovanje. Poželeo sam da detaljno predstavim jedan narod i njihovu kulturu, a to nije moguće sa nekoliko fotografisanja. Treba se saživeti sa njima, a za to je potrebno vreme. Verujem u svoju misiju i nadam se da će sve ići kako sam planirao – ispričao mi je Petar.
Pogledajte još njegovih prelepih fotografija u galeriji.
Fotografije: Petar Dešić
