Kroz ključaonicu: Kada se cik, pretvori u krik

0
1196

Ako je neozbiljnost biti nasmejan i vedrog duha – onda sam neozbiljna. Ako je neozbiljnost crni humor – onda sam neozbiljna. Ako je neobiljnost sprdnja na sopstveni i tuđ račun – onda sam neozbiljna. Ako je neozbiljnost smeh smeh kao antidepresiv – onda sam neozbiljna.


Ceo život me doživljavaju kao neozbiljnu.

I ostala mala Iva. I pojava, glas, stas – sve nekako ostalo na dečijem uzrastu. Kad uđem u prodavnicu obuće i tražim broj 35 na štiklu, pitaju me jel’ za maturu. Redovno mi tražili ličnu na ulazu u noćni  klub. Kada sam došla na porođaj, čovek na kapiji bio ubeđen da će sestra da mi se porodi, jer je mene doživeo kao dete. I tako već deset godina unazad, razne situacije mi staviše do znanja, da izgledam mlađe. Pre mi je smetalo, sada mi je to super. Jer realno, bliža sam trećoj deceniji života, nego drugoj. Prema mišljenju nekih, još uvek mogu da se provučem kao srednjoškolac.Srodna slika

Da li neozbiljna osoba može da ispuni svoja obećaja? Da li kao takva, može da se opodi savesno i odgovorno prema prijateljima, poslu, porodici, životu? Da li se na takvu osobu može osloniti. Na sva tri pitanja, odgovor je odričan. Ne osećam ni „n“ od neozbiljnosti. Ponekada sam toliko savesna i odgovora, da svoj mozak silujem nekim stvarima koje se još nisu ni desile, pa kujem plan B za ne daj Bože.

Prisetih se svoje učiteljice, divne žene. Školskih dana. Ako je neozbilljnost smejati se na času, klatiti na stolici i vrpoljiti se – takođe sam neozbiljna. Da, bilo mi je u tom trenutku smešno stradanje nedužnih đaka, zbog neke deset gluposti koja mi je prethodno bila smešna. I naučili me da na najcrnje događaje ne reagujem tragično. Uvek vidim svetlo na kraju tunela. Ne dozvoljavam da odrastem, te kao mali princ ne razumem odrasle i ne želim da budem kao oni. Najveće zlo i otrov mogu se naći u duši odraslog čoveka. Jedino deca mogu biti iskrena, bez foliranja. Odbijam da budem kao svaki drugi sanovnik Balkana, ove davno posrane države. Ne želim da budem kolač napravljen po standardnom receptu, samo da bih se uklopila u kalup. Modlice za kolače baz zato i ne koristim, ne želim da svaki bude isti. Neću da mi drugi postavljaju standare i norme ponašanja, samo jer se to od mene očekuje. Evo sad se smejem debilnom vicu, koji sam čula juče u prolazu.Srodna slika

 

Ako ujutru ustanem na levu nogu, neću dozvoliti da mi se po grimasi vidi da mi nešto fali

Niko mi nije kriv što sam nenaspavana, jer da sam legla na vreme… Pre ću se odlučiti za smehom započeto jutro. Podignem roletnu i otvorim prozor, kako bi me svež vazduh opio i oraspoložio, ako sam, recimo, ustala u pet ujutru. Oni koji od humora, pre mogu dobiti tumor, jer se truju ustajalim, zagušljivim vazduhom punog smoga, mogu poručiti da neozbiljnost nije stav: „Baš me briga za sve“. I te kako me briga za svakodnevne i manje bitne stvari koji mi se dešavaju i koje tek treba da se dese. Samo se ne opterećujem unapred i ne želim da proričem budućnost i razmišljam previše unapred. Ne dozvoljavam da mi se cik, pretvori u krik, iako bi nekad i urlikala. Ali onda razum preovlada, jer je upravo to ono što nas razlikuje od životinja.

Novčanik utanjio, treba izgurati do plate? Pa šta, nekad bolje, nekad lošije, dobro je da leže na račun redovno. Dobro je što radimo u državi gde se svaka treća osoba, čija starosna dob ne prelazi tridesetu godinu, nalazi na listi biroa.

Sigurno neću ići okolo i kukati, već  kada bi bilo stani-pani zasukala bi rukave, pa u petu brzinu ubacila.

Neće mi moje ruzičaste naočare skinuti tamo neki ekonomista, biznismen, koji baljezga sa alarmantnom ozbiljnošću o nekim brojkama, ciframa, statistikama, a ima mesečnu platu koju ja primim na godišnjem nivou. To mi dođe kao kada kurva priča o poštenju.

E to su za mene neozbiljne stvari i neumesne šale. Neću da mi ovo ludo vreme, ubije ono detinje u meni, što gajim ceo život i trudim se da ne iščezne sa prvim većim padom i životnom preprekom. Umesto da učimo od dece i da nam ona budu svetao primer, nama je lakše da ih ućutkujemo. Smeta nam popodnevna buka i udaranje loptom za vreme popodnevne dremke. Smeta nam kada dete ima svoje mišljenje, svoj integritet. Rađe nam je odgajati klipana koji ne misli svojom glavom, jer roditelj ipak zna šta je najbolje za njega, makar ne bio uvek upravu. Lakše nam je „dete“ dok smo živi pustiti da živi na našoj grbači, jer ga ceo život doživljavamo neozbiljno i stalno govorimo:  „Pusti, neka ima vremena“.

Bravo komšija, baci smeće u moje dvorište, otruj mi psa, jer laje kao popizdeo. Udari šamar detetu kada dobije keca, isto uradi i ženi jer nije danas skuvala ručak, a ti sebi dao za pravo da peti dan dođeš sa posla pijan kao letva. Sedi ispred TV-a i jebi mater državi i tom prokletom Beogradu u kojem si poslednji put bio ladom nivom da upišeš dete na studije i uvališ ga kod tetke, koju ne podnosiš, na gajbu. To je zrelo i ozbiljno razmišljanje. Uvek vam je za sopstvene probleme i neuspehe drugi kriv. Valjda je i to normalno i zrelo razmišljanje. Trgnite se malo!

Život je jedan i ne treba ga prokockati

Nismo mačke sa devet života, da imamo taj luksuz da se kockamo. Krojimo svoju sudbinu, niko drugi. Svima je na neki način i zbog nečega teško, ali to nije razlog da se pretvorimo u monstrume.

 

Zapadnjaci lupetaju kao Maksim po diviziji, rešili ozbiljno da se igraju statističara. Na tim listama smo uvek pri dnu, jedan od nesrećnijih smo naroda. I to jeste tako, ako sebe ubedimo u to da nam je loše, da smo jadni, bedni. Ako je sreća jedino para puna vreća, zašto su Kubanci onda uvek pri vrhu liste? Zašto ljudi u Somaliji umeju da se smeju? Koji nam je, bre, kurac? Sreća nije stanje koje nije prolazno, zato ovakve trenutke treba ceniti i radovati se sitnicama, kao i dete kada dobije lilihip. Ozbiljne i mračne teme ostaviti po strani.

Biti zahvalan na onome što imaš, jer je ozbiljno teško.

Sreća je imati oči i dobar vid, da vidiš zalazak Sunca i što možeš da zažmuriš na jedno oko, kada poželiš, što imaš uši da čuješ dete kako guče i prijatelja koji te zasmejava, što možeš da sedneš na klupu, zažmuriš i maštaš, a da te neko upuca. Sreća je kada imaš na kraju dana, osobu koja će čuti kako si proveo dan, što imaš na raspolaganju sve dostupne informacije na internetu, koje možeš upotrebiti za sopstveno obrazovanje, u vreme gde se obazovanje papreno plaća, a diplome mukotrpno stečene mogu nekada da posluže i kao wc-papir, kada zagusti. E i to je verujte, ozbiljna sreća u nesrećnom trenutku. Sreća je (p)ostati neiskavereno dete u duši, iako sede ti odaju godine.

Nemoj neargumentovano samo kritikovati sve što stigneš, potpaši se po ramenu, baci sebi pet i reci: „Bravo ja“.

Svašta može da sjebe dan, ali isto tako ozbiljno i da ga popravi. Radnica u pekari me pohvalila da mi oči uvek igraju i da sam joj baš lepa, pakujući mi u kesu najveće parče bureka, koji je upravo izvadila iz pećnice. Ozbiljno mi je uticala na raspoloženje. Oči mi zaigraše. Hvala joj na komplimentu i bureku sa puno sira.

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here