Da bi podstakli dete da ostvari socijalne interakcije, a koje pri tom to ne želi da ostvari, moramo izdvojiti mnogo strpljenja i vremena.
Deca iz spektra autizma nemaju potrebu za socijalnom interakcijom. Oni se rađe osamljuju i u najboljem slučaju posmatraju decu u igri, ali sa sigurne distance. Kada žele da ostvare socijalne kontakte, uglavnom usled nerazumevanja društvenih pravila to čine na neobičan način pa ih sredina doživljava kao čudne.
[wonderplugin_slider id=177]
Da bi razvili socijalne veštine, dete moramo postepeno da uvodimo u grupu. Najbolje bi bilo da grupa broji manji broj dece. Ne treba odmah insistirati na direktnoj uključenosti u igru već treba dozvoliti detetu da najpre posmatra decu i tako se lakše prilagodi.
U igri najpre dvoje dece treba prvobitno da posreduje nastavnik, tj. da usmerava i pruža podršku detetu u usvajanju pravila igre, a zatim postepeno da smanjuje svoje učešće u igri. Kada dete nauči da održava socijalne odnose sa jednim detetom, postepeno ga uključujemo u igru sa dvoje, zatim troje dece, itd.
Veoma uspešna strategija razvoja socijalnih veština je primena socijalnih priča. Socijalne priče opisuju različite socijalne situacije, uloge i reakcije, a pišu se za određenu situaciju u kojoj dete treba da se nađe. Priča može da se napravi u formi knjige sa fotografijama koje korak po korak opisuju datu situaciju u kojoj će se dete naći. Da bi priča bila efektna, ona mora da opisuje situaciju iz ugla deteta, mora da se piše iz „JA“ perspektive.
Anđela Duvnjak dipl.defektolog-oligofrenolog
[wonderplugin_slider id=136]
