Kako je sveta i veka, pa i kako je Srbije, naš narod je pečalbario, tražio bolji posao, zaradu da prehrani porodicu, da nešto stekne, iškoluje decu, napravi kuću, ili kupi stan, auto…
Tako je i u ovom veku, a svedoci smo da svakodnevno ljudi odlaze za poslom na Zapad, EU, pa i Ameriku, Australiju… Tamo dugo ili stalno ostanu, neki sa vrate kada zarade penziju, ali poslednjih godina sve češće, posebno majstori i građevinski stručnjaci raznih profila odlaze da rade na sever Rusije, Sibir, pa i na Poluostrvo Jamal, gradilište Sabetu. Jamal na jeziku starosedelaca, odnosno Neneckom, znači kraj sveta, a taj kraj sveta je trenutno, kažu stručnjaci, jedno od najvećih gradilišta u svetu i područje bogato prirodnim gasom i naftom.
Jovo Malinović iz Bačke Palanke, inače vrsni tesar koji se ovim zanatom bavi više od četiri decenije, u Sabeti radi tri, a na gradilištima u Rusiji šest godina. Palančani ga dobro poznaju, jer puno je krovova, terasa i drugih tesarskih rukotvorina u ovoj podunavskoj varoši delo ovog majstora.
– Prvi put sam radio 2013. godine u Nejongrinu, a vremenska razlika u odnosu na nas je šest sati – kaže Jovan. – Sledeće godine radio sam u evropskom delu Rusije. – Nije dovoljno knjiški znati da je Rusija ogromna zemlja, da ima devet vremenskih zona. To je lako reći i, navodno razumeti. Red veličina kod nas i kod njih nisu uporedive, jer za nas je, na primer, daleko kada kažeš da putuješ na posao od Palanke do Novog Sada, ili Beograda, a tamo je reč o hiljadama kilometara.
[rev_slider alias=“podunavlje-2-„][/rev_slider]
Njegovo putovanje do posla traje po dva dana i to sve avionom. Prvo avionom do Moskve 2,5 sata, pa sutra u avion za Sabetu do koje treba još 3,5 sata leta. To mu je kaže, od kuće do posla, kopnom oko 6.000 kilometara.
-Do Sabete se ne može kopnenim prevozom, nema puta, a sve što je ovde stiglo došlo je ili vazdušnim ili brodskim prevozom. Najbliži grad ovom našem gradilištu je oko 700 kilometara i do njega se može doći samo avionom i helikopterom. Kolike su to razdaljine može se razumeti samo ako čovek ode tamo i jedno vreme živi. Jer, na primer, od Moskve do Vladivostoka treba leteti devet sati avionom, a dalje, kako su mi rekli, još 8.000 kilometara je nenaseljena zemlja.
Jamal je artičko polustrvo, pa i Sabeta pripada severnom polarnom krugu, a isključivo dolaze teretni brodovi, jer je ovo gradilište udaljeno svega 600-700 kilometara od Severnog pola. Jamal – nenecki autonomni okrug Ruske Federacije najveća je teritorija na svetu čiji stanovnici žive kao nomadi. Ovde se proizvodi 80 odsto ruskog gasa i osam odsto ruske nafte, a živi 20-tak starosedelačkih naroda – Neneci, Hauti, Komi, Ižemci, Seljkupi… koji gaje irvase i bave se ribolovom. Na gradilištu ogromne rafinerije znalo je da radi 20.000 – 30.000 ljudi. Naselje su tek 1980. godine osnovali geolozi, a nalazi se na istočnoj obali poluostrava u ušću Oba u Karsko more.
– Radim preko ruske firme „Velestroj-montaž“, prijavljeni smo, imamo zdravstveno, penziono i posle pet godina imamo pravo čak i na rusku penziju – priča Malinović. – Trenutno na gradilištu je oko 5-6 hiljada radnika, a bilo nas je i po 30.000. Ponovo će biti toliko, jer posla stalno ima, stalno se gradi nešto veliko, a sve građevine su ovde ogromne… Svaki dan radimo po 10 sati, a posle tri meseca možemo o trošku firme, odnosno plaćenih avionskih karata, da idemo kući na mesec dana. Imamo solidan smeštaj, tri obroka dobre hrane, kantinu da kupimo ponešto, ali alkohola nema, pa prvo pivo posle tri meseca popijem na moskovskom aerodromu kada odlazim kući.
Do gradilišta Sabete se ne može kopnenim prevozom jer nema puta, a sve što je ovde stiglo došlo je ili vazdušnim ili brodskim prevozom. Najbliži grad ovom našem gradilištu je oko 700 kilometara i do njega se može doći samo avionom i helikopterom
Jovo kaže da u Sabeti nema blata, jer je podloga peskovita. Sneg padne nekoliko puta godišnje, ali ostane sve do leta.
– Tamo leto traje od 20. jula do 20 septembra i tada je tempertura 5,10, 12, najviše 15 stepeni tokom dana – objašnjava Jovo. – Komaraca u tundri ima samo desetak dana, a sada je tamo više mrak nego dan. Za nešto više od mesec dana tamo će biti mrak u naredna 3-4 meseca. Ko se ne organizuje bude mu teško, dosadano. Imam internet, čujem se i vidim sa suprugom, sinovima i unučadima, čitam… Ima nas ovde 15-tak iz naše opštine, stotinjak iz Vojvodine, Novog Sada, Subotice, Bačke Topole, Kule, Apatina, Rume…
[rev_slider alias=“belotehna-nova“][/rev_slider]
Majstor Jovo je tokom do sada radio u Ufi, Samari, Krasnodaru, Novorusiskom, Volgogradu i kaže da nigde u početku nije lako.
-Za ovo gradilište na krajnjem severu čovek mora psihički da se pripremi, da se adaptira, jer bez toga ne može dugo ovde da opstane. Mora se shvatiti da smo ovde došli da radimo i zaradimo. Treba zaboraviti neke navike, a opustiti se možeš kada dođeš kući. Došao sam na odmor, a sačekali me ljudi i traže da im uradim krov, terasu… Kažu nema u Palanci majstora – požalio nam se Jova na kraju našeg razgovora.
Pogledaj: Bačkopalančanin u Kini
