Šta se odigralo tog 20. oktobra 1944. godine?

3
5223

Dve oktobarske priče (komunistička i nemačka verzija) povodom 20-og oktobra – dana oslobođenja Bačke Palanke.


20. oktobar 1944. godine je bio ključni događaj u stvaranju Bačke Palanke onakve kakva je ona danas. Da nije bilo toga dana i događaja koji su usledili, Bačka Palanka bi danas bila drugi grad – u ekonomskom, kulturnom, društvenom, političkom, etničkom i verskom pogledu. To je dan kada je socijalistička revolucija došla u tri Palanke i zauvek izmenila živote svih koji su joj se našli na putu, na bolje ili na gore. Osim što se dan već više od šezdeset godina proslavlja kao Dan opštine i što se tad dodeljuju Oktobarske nagrade, malo se zna o samim događajima 20. oktobra.

Pročitaj više:

Dobitnik Oktobarske nagrade za 2019. godinu – Marjan Rnić

Dobitnik Oktobarske nagrade – Marko Šalić (VIDEO)

Dobitnik Oktobarske nagrade za 2019. godinu – prof. dr Svetozar Boškov

Pre svega, važno je napomenuti da je Bačkopalanački partizanski odred u grad ušao, ne 20. nego 19. oktobra, ali je 20. uzet za Dan oslobođenja najverovatnije jer je taj dan održan miting partizana u porti Pravoslavne crkve.

 

Dan oslobođenja Bačke Palanke obeležen je sa dve priče. Prva priča je bila prepričavana u vremenu SFRJ, uz nju se slavila sloboda i revolucija. Druga priča je priča naših, velikom većinom bivših, sugrađana Nemaca. Događaji koji su usledili rezultirali su time da su Nemci zauvek proterani iz Bačke Palanke, grada u kojem su u miru živeli zajedno sa svojim komšijama Srbima (ali i drugim narodima) skoro dvesta godina.

S obzirom da iz raznih razloga, prvenstveno ideoloških, u ovoj zemlji i dan-danas nije formirana jasna slika ne samo o događajima, stranama i zločinima u Drugom svetskom ratu, nego ni o mnogo skorijim ratovima, a moj posao je više fokusiran na kulturno nasleđe nego na iskopavanje grobova, ovde ću da iznesem te dve priče u njihovom izvornom obliku, onako kako se pojavljuju u jugoslovenskoj, odnosno nemačkoj literaturi. Ako ikad bude bilo volje da se sve činjenice utvrde, nadam se da će podaci koje sam sakupio biti koristan prilog istraživanju.

Komunistička verzija događaja:

Najveći deo jugoslovenske-partizanske verzije događaja dolazi iz teksta koji je napisao Radule Radović, „NOP u Bačkoj Palanci 1943-1944, po kazivanju Leposave Andrić – Babe“ objavljenog u knjizi „Zbornik radova o nastanku, prošlosti i istorijskom razvoju grada Bačka Palanka br. 2.“

 

„Oktobra 1944. godine kroz Palanku se povlačila ne­mačka i mađarska vojska, a sa njima su bežali svi koji su sarađivali i pomagali fašiste: istaknute vođe folksdojčera i kulturbunda, nemački narod koji ih je pomagao, kao i predstavnici nemačke i mađarske vlasti. Baba se tih dana nalazila u Palanci, a o oslobođenju Bačke Palanke kazuje sledeće:

19. oktobra 1944. godine nalazila sam se u Bačkoj Palanci, u kući majke Branka Nešića-Branje. Bo­žana Aćimov donela mi je toga dana pismo od Joce Medakovića koji je radio u Opštini. U pismu je stajalo: „Baba, dolazite, tikva je pukla.“ Joci sam preko Božane poručila da javi članovima NOO da dođu pred opštinsku zgradu, a meni da pošalju opštinski fijaker da bih otišla u palanački atar, u Palanački partizanski odred, da se dogo­vorimo o njihovom ulasku u grad. Ovo sam učinila radi dobijanja u vremenu, jer je u ovakvoj situaci­ji trebalo brzo dejstvovati, i s obzirom da sam poruku dobila u kasnim prepodnevnim satima. Dobila sam fijaker i otišla u Odred. Po povratku, na ulazu u Staru Palanku, u Zečjem šoru, izi­šla sam iz fijakera i prema zgradi Opštine uputila se peške. Na glavi sam imala titovku, a od oružja englesku mitroljetu. Ljudi su gledali i, verovatno, mislili da partizani već ulaze u grad. Sećam se da je jedan mladić, kad me je video iskočio kroz prozor, pritrčao mi, zagrlio me i počeo da me ljubi. Kad sam stigla pred zgradu Opštine, odbornici NOO su već bili stigli. Zajedio smo razoružali mesnu policiju, pa su odbornici tako dobili oružje. Sve se ovo dešavalo oko 13,00 časova.

Bačkopalanački partizanski odred trebalo je da uđe u Palanku oko 16,00 časova. Narod je bio obavešten i masovno se okupio na ulazu u grad, prema Čibu, jer sa te strane je trebalo da se pojave partizani. Za svaki slučaj poslali smo izvidnicu prema Čibu, u kojoj su bili, uglavnom, omladinci. Jedan od tih omladinaca se vratio ubrzo i obavestio nas da je na kanalu „Begej“ došlo do sukoba partizana sa trupom Nemaca koja ide prema Palanci. Most na „Begeju“ je bio srušen u međuvreremenu, tako da Nemci nisu mogli da pređu preko kanala. Odred je to uradio da bi presekao njihovo povlačenje kroz naselje, a miniranje mosta je izveo Laza Grujić. Na vest da su se pojavili Nemci i da idu prema Palanci, narod se razbežao. Nekako u isto vreme iz pravca Obrovca u Palanku ulazi 5 mađarskih vojnika, o čemu smo takođe bili obavešteni. Ovi mađarski vojnici dolaze do Opštine u Staroj Palanci, ne znajući šta se tu desilo. Njih dočekaju već naoružani odbornici NO odbora i razoružaju ih. Kada se narod razbežao, ja sam se povlačila prema Gajdobri, preko bašta. Borci Palanačkog odreda ušli su u grad kada je pao sumrak. Svi smo zajedno prenoćili u Petrićevoj livnici, a zarobljeni mađarski vojnici bili su likvidirani te noći.

Sutradan, 20. oktobra, održali smo miting u porti pravoslavne crkve, na kome su govorili Danilo Grujić – Zoran, komandant Odreda i ja (Leposava Andrić). Narod nas je kitio cvećem i belim platnom, kao da smo u svatovima.

Pet-šest dana po ulasku u grad Palanačkog partizanskog odreda, iz pravca Gajdobre, došla je grupa od pet vojnika Crvene armije. Bila je to njihova izvidnica. Uskoro za njima došle su u grad trupe 111. ukrajinskog fronta Crvene armije.

Po oslobođenju Bačke Palanke još jedno vreme su se u Iloku nalazili Nemci i ustaše, pa je ruska artiljerija tukla Ilok, a nemačka Palanku. Bilo je dosta ranjenih pa je ubrzo u Palanci, pod rukovodstvom dr Borivoja Uvalića, organizovana bolnica, u kojoj su radili i dr Đorđe Dragosavljević i dr Andrija Dembic. Bolnica se nalazila u zgradama u današnjoj Ulici Braće Ribnikara, kao i u zgradi gde se sada nalazi Osnovna škola „Veselin Masleša“.

Glavni štab Vojvodine, prateći sitaciju, daneo je odluku da se na oslobođenim teritorijama formiraju komande mesta. One su pokrivale teritoriju srezova, tako da su se poklapale nadležnosti komandi mesta i nadležnosti civilnih sreskih vlasti, kao i nadležnosti formiranih sreskih organa društveno-političkih organizacija.

Za komandanta Komande mesta u Bačkoj Palanci postavljen je Đura Đenđur-Cvika. On je došao u Palanku vec 26. oktobra 1944. godine i odmah se povezao sa Sreskim komitetom Partije, čiji je sekretar bila Lepasava Andrić-Baba. 28. oktobra Komanda mesta izdaje proglas o uspostavljanju narodne vlasti, mada je to bila vojna vlast, ali samim tim prelaznog, privremenog, karaktera. Proglasom se od stanovništva zahteva da se lojalno odnosi prema narodnoj vlasti i da savesno i odgovorno izvršava naredbe i propise koje bude donosila narodna vlast.

U kratkom vremenu Komanda mesta je popunila svoj sastav ljudstvom iz Bačke Palanke. Postavljeni su zamenik komandanta i politički komesar kao i određen broj referenata i pomoćno osoblje. Već drugog dana po dolasku u Palanku komandant mesta je održao sastanak Mesnog NOO, čiji je predsednik bio Miša Radovanov. Na ovom sastanku utvrđeni su sledeći zadaci: da se što brže osposobe i uspostave železnički i poštanski saobraćaj, da se organizuje rad u fabrikama i radionicama, da se otvore trgovine, da se obere neobrani kukuruz, da se izvrši jesenja setva, da se obezbedi imovina koju su ostavile nemačke porodice a koja je proglašena za narodnu imovinu, kao i niz drugih zadataka važnih za normalizaciju života u gradu i selima. Komanda mesta je energično intervenisala na pozive bespravnog prisvajanja narodne imovine, a primenjivane su i vrlo stroge kazne. Ovaj prvi sastanak Mesnog NOO trajao je nekoliko sati, a sa njega je svaki član Odbora otišao sa konkretnim zadatkom.

Da bi se obavila berba kukuruza u srezu su formirane omladinske radne brigade koje su uspešno obavile svoj posao.

Ubrzo po oslobođenju Bačke u Sremu je uspostavljen Sremski front. Jedinice na Sremskom frontu posetio je i drug Tito. Videvši da se u jedinicama nalazi dosta dece-boraca, drug Tito je naredio da se sva deca-borci povuku iz jedinica i da se smeste u neki dom. Ovaj zadatak je izvršila Mileva Vitorović-Uča, borac III krajiške brigade. Dečji dom za ovu decu organizuje se u Bačkoj Palanci, u zgradi u današnjoj Ulici JNA, preko puta sadašnjeg Hotela „Turist“ (vila Ludviga Rajsa). Ova deca su uglavnom bila bez roditelja, bilo da su im roditelji poginuli u ratu, bilo da su na neki drugi način bila odvojena od njih, a da roditelji nisu znali gde su. U osnovani Dom sakupljeno je oko 350 dece, a bilo ih je iz svih krajeva Jugoslavije. O smeštaju, hrani i odeći, kao i o drugim potrebama ovog Doma, brigu je vodila omladinska i skojevska organizacija Bačke Palanke, osnovana AFŽ organizacija, a naročito NOO. Za decu je obezbeđen štof za odela, nabavljeni su im džemperi, šalovi i čarape, a preduzeće „Merkur“ poklonilo je svakom detetu školsku torbu i kofer. Žene i omladinke su svakodnevno dežurale i u Domu i u Bolnici. Pomoć je pružana u svemu u čemu se moglo: u spremanju hrane, pranju zavoja, čišćenju prostorija, loženje peći i obezbeđivanju ogreva.

U tek oslobađenoj Palanci organizovan je prenos posmrtnih ostataka Klare Feješ, Živka Popovica i Miloša Vidovića, koje su, kao što je već rečeno, mađarski fašisti bili pokopali u stočnom groblju. Njihovi posmrtni ostaci su preneti i sahranjeni u porti pravoslavne crkve. Za ovakav postupak, da ih sahrane u porti pravoslavne crkve, postojali su određeni razlozi. Naime, za vreme rata pravoslavna crkva je imala dva sveštenika: pop Miloju Marcikića i pop Đoku Lazića. Pop Đoka Lazić je često u propovedima narodu proklinjao komuniste i pozivao narod da istrebi taj „kukolj“, a blagosiljao je mađarske fašiste i žandarme. Iz tog razloga, kaže Baba, iako su Klara, Živko i Miloš bili ateisti, „mi smo zahtevali da se održi verski obred i da u njemu učestvuje pop Đoka Lazić“.

Suprotno pop Đoki, pop Miloje Marcikić je sarađivao sa NOP-om, a 1944. godine bio je član NOO u Bačkoj Palanci. Na sahrani u porti pravoslavne crkve blo je mnogo sveta, a o Klari, Živku i Milošu govorili su Brana Panin – Kole i Leposava Andrić – Baba. Porodice poginulih su kasnije prenele njihove posmrtne ostatke i sahranile ih u njihovim rodnim mestima.“

Zanimljivo je da je pop Miloje Marcikić pre Drugog svetskog rata bio aktivan član Sokolskog društva, i da je čak održao govor na grobu kralja Aleksandra Karađorđevića na Oplencu. Vredi spomenuti i da je sukob na „Begeju“ najverovatnije bio sa mađarskim, a ne nemačkim trupama.

Nemačka verzija događaja:

Nemačka verzija događaja, međutim, mnogo je drugačija. Sledi prevod na srpski knjige “Voelkermord der Tito-Partisanen 1944-1948: Dokumentation” objavljene od strane Austrijskog udruženja istoričara Koruške i Štajerske 1990. godine:

„U Južnoj Bačkoj partizani su brzo preuzeli administraciju i upravljanje oblašću nakon ulaska i okupacije od strane ruskih trupa, i uspostavili su kampove za prisilni rad u Novom Sadu i Palanci i slične kampove u drugim mestima u kojim je bila već koncentracija podunavsko-nemačkog stanovništva. I muškarci i žene su odvedeni na prinduni rad te zime i radili neke od najtežih poslova. Samo deo podunavsko-švapskog stanovništva je bio evakuisan. Procenti se razlikuju od okruga do okruga. U Buljkesu (Bački Maglić, tada deo palanačkog sreza) je samo mali deo stanovništva pobegao, dok je u Jareku (Bački Jarak, logor u kojem je i veliki broj Palančana postradao) samo nekoliko porodica ostalo iza, a u Tovariševu je samo jedna porodica ostala. Formiranjem Vojne uprave u oktobru od strane partizana, masovna pogubljenja i deportacije Podunavskih Švaba su počela.

Najlepša zajednica u južnoj Bačkoj bio je veliki grad Palanka (Bačka Palanka) na Dunavu. Sastojala se od tri zajednice: Bačka Palanka, Nova Palanka i Stara Palanka. Bačka Palanka i Nova Palanka su u potpunosti bile podunavsko-švapske u pogledu njihovog stanovništva (preko četvrtina stanovnika Bačke Palanke su u stvari bili Srbi, Mađari i Slovaci), dok su u Staroj Palanci živeli Srbi, Mađari, Slovaci i Podunavske Švabe. Ukupan broj stanovnika tri grada je bio preko šesnaest hiljada. Podunavske Švabe su bile ekonomski oslonac zajednica. Grad je bio centar nemačke kulture, komercijalnog i ekonomskog života za pretežno dunavsko – švapsko stanovništvo u neposrednoj blizini u: Gajdobri, Vekerledorfu (Nova Gajdobra), Bulkesu, Bukinu (Mladenovo), Novoselu, Obrovcu, Tovariševu i Čebu. Na celom području bilo je oko trideset hiljada Podunavskih Švaba koji su činili veliku manjinu pored svih drugih nacionalnosti.

Kad su partizani došli na vlast u oktobru 1944, najuticajnije Podunavske Švabe i neki Mađari su uhapšeni, jezivo mučeni i ubijani. Kasnije u oktobru 1944, sedamnaest mladih Podunavskih Švaba uzrasta od četrnaest do devetnaest godina su odvedeni iz svojih domova. Oni su bili zajedno okovani u lancima u lokalnoj srednjoj školi (bivša Klara Feješ), a zatim odvedeni pešice u šumu severno od grada (Bagremara) gde su bili primorani da iskopaju veliku rupu. Kada je zadatak izvršen, oni su streljani. Njihova tela su potom bačena u jamu od strane partizana. Plitki grobovi su kasnije obeščašćeni od strane svinja koje su iskopale neka od tela.

26. oktobra 1944. još stotinu ljudi je uhapšeno. Odvedeni su u lokalnu zgradu Suda i tu su užasno zlostavljani. Da se krici mučenih ljudi ne bi mogli čuti spolja, radio – aparati su pojačani do maksimuma. 27. oktobra su oni koji su preživeli dan terora ubijeni u istoj šumi u kojoj i mladi tinejdžeri par dana ranije. Među streljanima je bio i rimokatolički sveštenik Karl Unterajner.

7. novembra 1944. stotinu i osamdeset četiri Podunavska Nemca, svi muškarci, su odvedeni iz svojih domova. Oni su prvo zatvoreni i pretučeni u srednjoj školi. U 2:00 sata popodne narednog dana oni su proterani pešice iz grada. Bili su namenjeni za prinudni rad u rudnicima uglja u Vrdniku u Sremu. Po izlasku iz Stare Palanke partizani su ih vodili do Dunava da se ukrcaju na brodove. Brodovi su potom ostavljeni da ih nosi rečna struja. Partizani su bacali ljude u hladnu reku i pucali u njih kao mete za gađanje. Druge su izboli i bacili u reku da se udave. Preživeli su zatim bili prisiljeni da marširaju na drugoj obali reke. Kada su stigli u Neštin partizani su oduzeli sve što su muškarci i dalje imali. Mnogi su morali da skinu cipele i da ih daju partizanima. Bosonogi su marširali kroz duboki sneg. Put je bio stenovit i mnogi su isekli i povredili svoje noge. Ko god nije mogao da održi korak sa kolonom je ustreljen. U toku noći, žalosna kolona stigla je u Susek. Ovde su opet mnogi od njih bili mučeni i premlaćivani. Trojica, uključujući i jednog dečaka su bili u delirijumu kada su ih konačno ubili. Kada se marš nastavio, još šest ljudi je ubijeno jer nisu mogli da nastave bosi kroz sneg. U Rakovcu, nekoliko ljudi preslabih od prebijanja je ubijeno. U večernjim satima drugog dana preživeli su stigli u rudnik uglja u Vrdniku. Mnogi od njih će tamo umreti.

Sredinom novembra sve preostale muškarce Podunavske Švabe starosti od šesnaest do šezdeset godina uhapsili su partizani. Većina muškaraca Podunavskih Švaba iz okolnih sela su takođe dovedeni u Palanku. Svi okupljeni ljudi su odvezeni peške u radni logor u Novi Sad. Mnogi od onih koji nisu mogli da prate marš je ubijeno. Stari rimokatolički sveštenik Petar Vajnert je učestvovao u marš i umro je u logoru Novi Sad. Pastor Nove Palanke, Štefana Mesarok – Miler je vođen peške ka mađarskoj granici i ubijen je negde na putu.

Jedna žena iz Palanke se priseća: „Nisam mogla da pobegnem u vreme velikih stradanja 14. novembra 1944. jer mi je majka bila bolesna, a moje dete je bilo veoma mlado. Lokalno srpskog stanovništva nas je uveravalo da će nas zaštiti od partizana u znak zahvalnosti za našu pomoć njima za vreme nemačke okupacije. Sa dolaskom partizana, red i zakon su prestali da važe, a pljačke i ubistva su postale svakodnevnica. Podunavske Švabe su ubijali i tukli po celom gradu. Niko nije znao da li će on ili ona biti sledeći. Trgovac Josif Hausvirt ubijen je pred očima svoje supruge, jer nije mogao da proizvede količinu šećera koju su partizani zahtevali. Časovničar Ladislav Presl je ubijen jer nije mogao da proizvede dovoljno zlatnih satova za njihove potrebe. Supruga zemljoposednika i plemića, Ludviga Rajsa je vučena kroz ulice za kosu i nakon brutalnog mučenja bila je polako ubijena zato što je pokušala da se sakrije kod jedne srpske porodice.

Plemić Vilhelm Vagner* nastojao je da radi zajedno sa lokalnim Srbima kada su evakuisani mađarski činovnci, i njegovi napori da se održi red su podržani od strane srpskog stanovništva. Kada su partizani stigli on je bio uhapšen i iz dana u dan je bio sistematski mučen i na kraju ubijen.

Ubrzo nakon toga svi preostali podunavsko – nemački muškarci su bili skupljeni i morali su da marširaju do logora za prinudni rad u Srbiji. Neki od onih koji su preživeli kažu da su mnogi preminuli na putu. Karl Červenji je pretučen tokom prelaska Dunava, izboden je i bačen sa mosta, gde se udavio. Njegov brat Julije je imao još jeziviju smrt. Njegove obe ruke su polomljene, oči su mu izvađene, nozdrve prerezane, mnogi njegovi zubi su izbijeni, trake kože su sečene sa njegovog tela, njegov penis je odsečen i ostavljen u njegovim ustima…

Jednog dana je celokupno stanovništvo dobilo naređenje da se okupi na ulicama našeg voljenog grada. Stajali smo na kiši celu noć i potom krenuli ka Jareku u maršu smrti koji je trajao narednih šezdeset kilometara. Bili smo primorani da brzo marširamo i ubrzo smo ostavili usput naš prtljag. Invalidi, bogalji i bolesni koji su ostali bili su prebijani do smrti ili streljani. Odojčad i mala deca ležala su sa telima svojih mrtvih baka i deka uz put. Cela staza od šezdeset kilometara je bila mesto stotine leševa „.

*Vilhelm Vagner je čak vodio i pregovore sa partizanima o mirnoj predaji grada. U pregovorima su učestvovali i Mađar Lajoš Hilkene i predstavnici drugih nacionalnih zajednica. I Vagnera i Hilkenea su partizani ubili.

U sve tri Palanke je pre Drugog svetskog rata živelo 6,800 Nemaca. Palanka je tada imala 13,200 stanovnika. Preko 250 nemačkih civila je pobijeno u samom gradu nakon oslobođenja. Procenjuje se da je u logorima umrlo još oko 3900. Treba imati na umu da informacije nisu sasvim precizne i da konačan broj i spisak jugoslovenskih Nemaca pobijenih u Titovim logorima i dan – danas nije utvrđen. Činjenica je da su svi Nemci koji su sarađivali sa okupatorom pobegli iz grada zajedno sa vojskom. Svi oni koji su ubijeni ili oterani u logor, ostali su u Bačkoj Palanci zato što se nisu osećali krivim i zato što su mirno živeli sa svim svojim susedima. Njihov jedini greh je bio to što su bili Nemci.

3 KOMENTARA

  1. „Vilhelm Vagner je čak vodio i pregovore sa partizanima o mirnoj predaji grada. U pregovorima su učestvovali i Mađar Lajoš Hilkene i predstavnici drugih nacionalnih zajednica. I Vagnera i Hilkenea su partizani ubili.” Moram reći da je moj deda kao viđeniji i ugledan član zajednice bio jedan od lokalnih predstavnika srpske zajednice koji je bio na pregovorima. Dogovorena je sporazumna predaja grada gde se nemačka vojska sa lokalnim stanovništvom povukla na sever put Obrovca i dalje a partizani su ušli u administrativno napušteni grad. Jedina pucnjava u gradu je bila slavljenička. Iako zaslužan za mirnu predaju grada, deda (dr.vet.Bogdan Ivković) nije uspeo spasiti tasta Švabu koji je bio predsednik opštine u mandatu pre i za vreme rata i koji je stradao u maršu za Bački Jarak. Prababa je stavila dvoje dece na zapregu i otišla za povlačećom vojskom i tako se spasila a moja baba koja je već bila udata za dedu i tada već imala dvoje male dece je ostala i trpela neviđen zulum. Uglavnom, svi navodi iz nemačke knjige su mi poznati jer mi ih je tako deda prepričao. Streljanje dece u Bagremari – istina!!! Ta baba je išla ulicom i pucala u čelo svakom ko joj se nije svideo. Deda mi je još pričao da je uredno svake godine dobijao poziv na proslavu oslobođenja na šta im je rekao jednom za svagda da ga ne zovu više dok god taj krvolok sedi u pročelju na tim proslavama… Kada je provaljena tajna komunistička baza, Mađari su hteli spaliti i pobiti svo muško stanovništvo u Staroj Palanci i da nije bilo mog pradede to bi se i desilo. Zaplašio je zapovednika da će ih Nemci kazniti ako pobiju toliki radno sposoban narod koji je tada radio u fabrikama a koje su opet radile za Vermaht pa se zapovednik predomislio i streljao samo pohvatane komuniste. Toga se niko nije setio kada su ga izuli i po snegu oterali ka Jarku u smrt…

  2. „Kada se narod razbežao, ja sam se povlačila prema Gajdobri, preko bašta.“ Leposava Andrić Baba,. Što bi se narodski reklo – bež’te noge …..

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here