BAČKA PALANKA: Ako se sa Jovanom Keravicom Babom, penzionerom iz Bačke Palanke, upustite u razgovor i krenete u priču o današnjim i nekadašnjim kafanama, onda morate preuzeti ulogu pažljivog slušaoca koji će dosta toga saznati o nekadašnjim bircuzima u Pivnicama, Bačkoj Palanci i okolnim selima.
Keravice su Pivničani, a nekako odmah posle Drugog svetskog rata Jovan Keravica Joja, deda našeg sagovornika, do 1953. godine držao je u Pivnicama, tada selu sa oko 6.000 duša, Gostionu „Keravica“. Potom dve decenije kafanu drži Stevan Keravica Čikica, starijem Jovanu sin, a mlađem otac, a pomagala mu je supruga Anđelka koja se u Pivnice udala iz Kule, iz porodice Goločordin. Baba preuzima gostionu 1983. godine i bircuz pokršatava u „Skadarliju“ da bi 1990. godine prešao u Bačku Palanku i u samom centru grada otvorio moderan, tada ovde jedini, kafe „Alo“ čiji je vlasnik bio do 2011. godine kada odlazi u penziju, a bircuz prodaje.
Kafanu i kuću u Pivnicama sam ranije prodao, kasnije smo mi naslednici prodali i 12 jutara zemlje koje je otac ranije davao napoličarima da rade, priča Baba.
Kako kaže, kuća porodice Keravica bila je stara oko 200 godina, ali lepo uređena.
Prodata je trgovcu Kmećku koji i danas drži brcuz. Bila je to kafana sa kuhinjom, pa ako su gosti hteli nešto da pojedu sve je bilo spremno. Sećam se da je u komšiluku bila zemljoradnička zadruga, a kada dođu gladni gosti, na primer, zapovede pileći paprikaš sa domaćim rezancima. Mama Anđelka je tada hvatala petla po dvoritu da bi završio u parikašu i mesila domaće rezance, a pila se domaća rakija, vino i točeno pivo. Imali smo svoju pecaru, u Horgošu kupovali grožđe i cedili vino, radila je naša sodara i sokara, a od Đurđevdana do Male Gospojine pilo se točeno pivo, ali iz litarskih krigli. Bilo je pred gostima pereca i kiflica, a ja sam određenim danima u večernjim satima, kao dete, prodavao kikiriki i druge grickalice, pa je novac ostajao meni. Iz tog vremena ostala mi je fotografija za šankom u uniformi sa ocem i stricom Nikolom. Ustupali smo lokal i slovačkoj omladini koja je ovde organizovala zabave, a plaćali su samo ono što popiju, priseća se naš sagovornik.
Pivnice danas imaju jedva do 3.000 stanovnika i to na papiru, jer dosta mladih živi i radi u inostranstvu, prvenstveno Slovačkoj, a ovde su samo na adresi. Nekada je ovo mesto bilo poznato po stočarstvu. Pivnice su svojevremeno od nadležnih bile proglašeno za selo sa najvećom proizvodnjom mleka i mesa po stanovniku i to na prostorima velike Jugoslavije. U to vreme svakog utorka i petka u zadruzi je Čikicin brat od strica Mita vršio otkup stoke, a tim danima brcuz se otvarao pre zore, u četiri sata sa petlovima. Tada su ovde stoku kupovale najveće domaće fabrike za preradu mesa kao što je „Karneks“, „Mitros“ iz Sremske Mitrovice, „29. novembar“ iz Subotice, „Šid“… Izvesni Bači Joška izdavao je stočne pasoše u kafani. Svaki put ispisivao je stočne pasoše za stotine utvoljenih svinja i junadi. Svaki domaćin koji je prodao stoku čašćavao je Jošku pićem, a trošio je liker od mentola koji se uz rum i punč tada trošio po kafanama. Normalno, nije Joška mogao sve popiti, pa je na kraju godine on sve stočare i goste kafane častio pićem i još bi mu ostalo mentola!
| [wonderplugin_slider id=174] |
Stevan Keravica je važio za gospodina iako su se tada svi oslovljavali kao drugovi. Uvek uredan, u odelu, sa šeširom, na poslu sa belom bluzom, pa i konobari i kuvari morali su biti u uniformama. Jedno vreme u Pivnicama je postojalo Ugostiteljsko preduzeće „Vojvodina“, a pripadali su mu ugostiteljski objekti i u okolnim selima, Despotovu, Silbašu… Direktor je bio Čikica Keravica i na tom mestu je ostao sve dok posle nekoliko godina nije došlo do integracije sa bačkopalanačkim „Dunavprevozom“. Poznata prevoznička firma tada se bavila i ugostiteljstvom, a kasnije je svoje kafane i restorane integrisala u palanački „Turist“ koje je posle privatizovan, pa danas osim hotela u varoši skoro da ništa drugo nije ostalo.
U vreme dok je otac držao gostionicu mnogi ugledni gosti su dolazili, a kuhinja je bila poznata, pored ostalog, posebno po kulenu od magarećeg mesa, kačkavalju i dinstanoj jagnjetini sa belim lukom, pojašnjava Keravica.
Predao kafanu, ali ne i novčanik
Baba naglašava da ga je otac naučio pedantnosti i da je voleo i on kada je u ulozi gosta da odlazi u takve ugostiteljske obejkte, bilo ih je nekoliko, a dok je radila „Studnja“ kod Gložana kaže da je voleo da svrati zbog ambijenta i urednosti.
Moj otac bio je svojevremeno član Udruženja zanatlija, čak i predsednik, a bio je delegat bačkopalanačke opštine u Udruženju zanatlija u Novom Sadu, podseća Jovan.
Zna da su jednom zanatlije išle na neki sajam ugostiteljstva u Minhen, a njegovog oca i Batu Hugu, poznatog ovdašnjeg majstora za automobile, postave za vođe puta.
Ne zato što su bili pametniji i lepši od drugih zanatlija, već su jedini znali nemački jezik. Oni koji su tada bili mlađi, hteli su da uveče idu sa mojim ocem u provod, a ne da ostanu sa starijima u hotelu, jer bi već s prvim mrakom mogli samo da spavaju, a to su mogli i u Palanci. Sećam se da je otac, kada mi je predao radnju, odnosno kada je on otišao u penziju, tražio da ga vozimo po okolnim selima da se pozdravi sa kolegama birtašima, jer tada su skoro svi gostioničari bili pravi drugari. Vozili smo ga do Selenče, Lalića, ali nikada neću zaboraviti njegov razgovor sa kolegom Necom koji je u Tovariševu držao poznatu kafanu. Priča je otprilike išla ovako – predao sam radnju sinu, kaže moj otac. Pridao si šta, pita Neca, kao da nije dobro čuo. Pa predao gostionu mom Jovanu. A kako si to pridao? Pa na firmi iznad vrata ne piše više Steva već Jovan Keravica. Pa jel si pridao samo gostionu ili i novčanik? Pa i gostionu i novčanik. I ja bih mom sinu pridao kafanu, ali ne i novčanik. Kasnije je pridata i kafana „Kod Nece“ i novčanik, veli naš sagovornik.
Istina je, dodaje, da se nekako sa 2011. godinom, odnosno njegovim odlaskom u penziju, birtaški posao ne vezuje za njihovu porodicu. Moj sin Stevica bavi se nekim drugom poslom, ali ko zna, možda će se vratiti porodičnoj tradiciji. I ja sam dok je otac držao kafanu jedno vreme radio u nekada poznatoj fabrici „Nopal“, jer sam završio školu za metalce u Novom Sadu. Moj naslednik je završio baš ugostiteljsku školu, ali pronašao je drugi biznis. Šansa još postoji, jer imam dva unuka – Nikolu i Jovana, pa možda će jedan od njih krenuti sa ugostiteljskim poslom kao njihovi preci. Našim dolaskom, odnosno preseljenjem u Bačku Palanku mi smo počeli da se bavimo drugačijim ugostiteljstvom od onoga koji su preferirali moj otac i deda. U samom centru grada, u tada novoj zgradi, kupio sam nov lokal koji sam opremio po mojim zamislima, po ugledu na tadašnje slične objekte u Beogradu i svetskim metropolama, a kafić nazvao „Alo“. Uvezao sam, na primer, nove potrebne aparate, pa i za espreso iz Italije. Tada je postojao jedan stariji espreso aparat u hotelu „Turist“, ali je stalno bio u kvaru, jer su se konobari menjali i uvek učili da rade na njemu. Godinama kod mene se pio najbolji espreso u gradu i okolni. Sećam se da je tada kurs nemačke marke bio 70 dinara, a kod mene je kafa koštala 90 feninga. Konobari su kod mene radili godinama, bili su solidno obučeni, nosili kecelje pa se s vrata znalo ko je gost, a ko kelner. Mokra čaša, na primer, nije mogla pred gosta, svaki put se polirala. Obavezno je bilo izvolite, hvala lepo, dođite nam opet. Nije da sada Keravica zakera, ali neki današnji konobari ili su zaboravili, a pre će biti da ih niko nije naučio, da to treba reći i da gazda i kelenri ne mogu biti najvažniji gosti u bircuzu. Uvek je u „Alou“ bilo puno, dolazi su, obzirom da je lokacija u poslovnom i administrativnom centru grada, službenici opštine, pošte, socijalnog, banaka, SDK, trgovci iz bronih radnji, novinari, sportisti, stranci… Prvi smo uveli praksu, a to je nekoliko godina radila moja supruga Stojanka, da od 19 sati do fajronta služimo voćnu salatu i voćne kupove što je ovde bila novost, zaključuje Baba.
