BAČKA PALANKA: Nedavno je objavljeno da je Zapadni Balkan tokom poslednjih sedam godina napustilo pet miliona ljudi, a da Srbiju godišnje napuštaju ljudi koji bi, na primer, mogli skoro da nasele Bačku Palanku i sva njena sela.
Ovu varoš, sa pripadajućim selima, godišnje, radi traženja bolje plaćenog posla, uglavnom EU, SAD, Australija, napusti par stotina ljudi, pa se računa da je u poslednjoj deceniji u beli svet za boljim životom otišlo oko 5.000 ljudi koliko stanovnika, na primer, ima Čelarevo. Odlaze mladi, stručnjaci, majstori, vozači, konobari, kuvari, ali odlaze i sredovečni, pa i oni skoro pred penzijom. I dok mladi računaju na posao i život u inostranstvu na duže, jer odlaze sa porodicama, sredovečni bi da nekako doguraju do penzije, pa da ovde troše mirovinu, a penzioneri uglavnom idu na tromesečni dopunski arbajt, pa se vraćaju i tako rade i zarade u EU za šest meseci godišnje najmanje dva-tri puta više nego da su ovde radili u, za naše uslove, dobroj firmi cele godine.
Nedavno, stariji gospodin Palančanin mi reče da mu je sin, a na pragu šeste decenije, dao otkaz u poznatoj svetskoj kompaniji koja ovde ima veliku fabriku i da je sa suprugom, koja je napustila državni posao, odlučio da ode na jedno od južnih mora i bavi se ugostiteljstvom i turizmom. Veli, deca rade i planiraju kako je njima i njihovoj deci bolje. Valjda veruju u sebe, jer za naše prilike, dotični je, na primer, imao bogatu mesečnu platu od 150.000 dinara. Čujem da su ga cenili, da je bio dobar stručnjak, da je u kompaniji radio skoro četvrt veka, ali je odlučio da ode, jer bolje upućeni kažu da za njegov posao u Evropi poslodavci plaćaju najmanje tri puta više nego kod nas.
[wonderplugin_slider id=177]
Keramičar koji je ove jeseni otpevao pesmu „prođe leto trideseto“, veli da se i njemu približava vreme da krene put Nemačke ili Austrije, jer svi putevi vode u EU.
Kaže da je pola njegovih najboljih drugara iz generacije već otišlo preko grane, pa će i on. Poznati palanački moler, a približava se polovini sedme decenije, priča da njemu nije velika potreba za parama. Kaže da je njegova porodica, deca i unučad, solidno obezbeđena, mada ide u inostranstvo kada se ukaže dobra prilika. Bio je u Hrvatskoj 18 meseci, dobio uredne papire, radio, krečio i farbao, radio izolaciju u Zagrebu, Rovinju i drugim mestima, a dnevnica je iznosila preko 80 evra uz plaćen stan i hranu i nije se umorio. Malo li je!?
Nekako letos sedim u jednom ovdašnjem bircuzu i ispijam hladno pivo, kada mom stolu prilaze da mlađa čoveka, oko 40-tak godina, i kažu da baš mene traže, seća se palanački moler.
Predstave se, dodaje naš sagovornik, pokažu lične karte i vidi da su iz Čelareva, a nude mu da okreči i sredi kuću u Parizu za pet hiljada evra, s plaćenim stanom i njihovim prevozom tamo i nazad i još sav novac daju mu unapred!
[wonderplugin_slider id=173]
Kako kaže, radilo se o kući u kojoj je trebalo uraditi 700 kvadrata, a kada je video znao je da nema šta da radi skoro tri nedelje tamo, ali je poveo i jednog radnika.
Meni 3.500, njemu 1.500 evra, a kući sam ostavio 2.500 evra. Hrana me je tamo izlazila 15 evra dnevno i nije mnogo skuplja nego kod nas. Posao smo završili, a poslodavci su nas kući vratili posle 17 dana i nismo vraćali novac. Ovo jesu tref poslovi, ali ko hoće da radi majstorski posao, a radio sam i u Bratislavi i drugim mestima Slovačke, može dobro da zaradi, mada i ovde ima posla, zarada je manja, a meni više odgovara, jer kod kuće sam, veli palanački moler.
U pečalbu sa ovih prostora, odnosno prostora bivše velike države, odlazili su ljudi i u 19. i 20. veku, odlaze sportisti, naučnici, vrhunski IT i drugi stručnjaci, pa zašto ne bi moleri, keramičari, šoferi, mehaničari, električari, pa i dizajneri, menayeri, inženjeri… Kada mi je početkom ovog milenijuma jedan od vodećih menayera velike svetske kompanije koja ima fabriku u Bačkoj Palanci, sa ponosom rekao da je ovaj pogon u Bačkoj najprofitabilniji u celoj multinacioalnoj kompaniji sa nekoliko desetina hiljada zaposlenih, verovatno je mislio da me je impresionirao. Istina je i tada i sada ista, jer ako fabrike iste kompanije, imaju istu tehnologiju, isti broj zaposlenih, proizvode isti proizvod, a na kraju godine jedna je uspešnija od druge za 20 miliona evra, logično je da se zarada mogla ostvariti samo na platama zaposlenih i davanjima državi domaćinu. Zašto bi onda neko radio u Palanci za 150.000 dinara kada isti taj posao, pa čak i u istoj kompaniji u Parizu ili Nemačkoj može da radi za 5.000 evra, ili 600.000 dinara mesečno!
