Biti Gajdobranin u utorak, 26. novembra je bilo posebno osećanje. Tako su se osećali svi prisutni u punom restoranu „Lipa“ gde je predstavljena monografija „Gajdobra – nasleđe i savremenost“ Anđe Šušić, koja povezuje istoriju dva istorijsko-geografska prostora Hercegovine i Vojvodine.
Još jednom su Gajdobrani te večeri osetili ponos što su Hercegovci. Što su u naselju u kome se najviše priča o hercegovačkom zavičaju prenesenom u ljudima u bačku ravnicu…
Odmah na početku večeri skup je blagoslovio sveštenik gajdobranske parohije otac Aleksandar Brašanac, napominjući da je autorka Anđa Šušić kao uzorna pravoslavka odlučila da sve što zaradi od prodaje knjige daruje hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Gajdobri.
[wonderplugin_slider id=181]
Predsednik Saveta MZ Risto Dangubić je pozdravio prisutne i preneo žaljenje onih koji su bili sprečeni da budu tu, a među prvima predsednika Vlade Vojvodine Igora Mirovića, predsednika Opštine Branislava Šušnice, Mihalja Kertesa… Potom je govorio o privrednom, sportskom i kulturnom razvoju Gajdobre.
– Sabra nas ovde naša ljubav prema gajdobranskom zavičaju i staroj postojbini Hercegovini, sabra nas i okupi Anđa Šušić oko svoje knjige koja predstavlja svojevrsnu monografiju našega mesta, rekao je prof. dr Jovo Radoš.
– Lep i uzbudljiv je osećaj biti ovde sa svojim komšijama i prijateljima koji su ostali da žive u Gajdobri, ali i sa onima koji su odselili iz Gajdobre, ali Gajdobru nisu zaboravili i nose je uvek svuda sa sobomi u srcu. Jer zavičaj se voli nekom čudesnom ljubavlju, dubokom, nagonskom i strastvenom.
O monografiji su nadahnuto govorili i prof. dr emeritus Slavko Gordić, čovek koji je svojim delima, zvanjem, a posebno mnogobrojnim priznanjima nadaleko proslavio Gajdobru, kao i doktor Milan Micić, pomoćnik pokrajinskog sekretara za kulturu i nasleđe, autor istorijskih eseja, proze, dokumentarne proze i poezije.
Na kraju skupu se obratila i sama autorka ističući da je monografiju pisala dugo, s ljubavlju i strpljenjem, dodajući reči Bjelinskog da će o njenom delu od svih kritičara najveći, najoriginalniji i najnepogrešiviji biti vreme.
Da ova posebna veče za Gajdobrane protekne onako kako treba potrudila se i voditelj programa Jelena Kovačević, zatim momci koji su na mnogim takmičenjima zlatnim slovima ispisali ime Gajdobre – pevačka grupa „Zvuci s kamena“, kao i glumac Narodnog pozorišta u Beogradu Aleksandar Đurica koji je govorio stihove Alekse Šantića „Moja otadžbina“ i „Hercegovinu“ Jovana Dučića.
Štampanje knjige koju je izdao „Kairos“ omogućili su Risto Dangubić iz Gajdobre, Branko Tupanjac iz Čikaga, Božidar Ivković iz Novog Sada, Čedo Ilić iz Bačke Palanke, Aleksandar Grubačić iz Gajdobre, Vladimir Grubačić iz Padove i „Real Knitting“ iz Gajdobre, i kojima se autorka još jednom zahvalila.
Nama Hercegovcima, drago je što postoji Gajdobra
„Žao mi je što ovom prilikom ne mogu doći u Gajdobru, jer mi je onaj boravak pre petnaest godina ostao u lepom sećanju. Tada se ponovo otvarao Dom kulture, ja sam, za tu priliku, došao sa glumcima i filmom Zona Zamfirova. U Gajdobri sretnem autentične zemljake, koji veoma drže do svog porekla. Što je još lepše da se to očituje kod mladih. Radovalo me je što sam se osećao kao da sam došao u rodni kraj. Kad smo posle večere ustali i pošli, pred mene se ispreči nekoliko stasitih mladića. – Slušaj Šotra, nećeš odavle živu glavu iznijet, dok s nama ne zagangaš. Vidim da nemam kud. – Samo vi počnite, rekoh, a moji glumci u čudu. Gledaju i slušaju kako ja zagangah. Eto zato je svima nama Hercegovcima, drago što postoji Gajdobra. Ne samo drago, nego je i dragoceno da u sred ravne Bačke imamo Gajdobru, Novu Hercegovinu. Srdačno vas pozdravljam, Šotra“.
[wonderplugin_slider id=104]
Bio i ostao Hercegovac
Deo teksta pokojnog reditelja Gordana Mihića koji je poslao Anđi Šušić, te je objavljen u monografiji, pročitala je Jelena Kovačević:
„Mihići su iz Poplata, kod Stoca. Rođen sam u Mostaru, kao drugo dete mojih roditelja, Velimira i Ksenije. Nažalost, zavičaja se ne sećam, jer je moje rano detinjstvo prekinuo rat. Ustaše su ubile mog oca i dedu i još mnogo muških glava iz roda Mihića. Majka, brat i ja smo se spasli. Život smo, kao izbeglice, nastavili u Beogradu, a zatim u Sokobanji. Sa nama je bio moj drugi deda, majčin otac, Dušan Hadžić, iz čijih sam priča i sećanja, kao u snovima osećao dah Hercegovine.
Prošla je od tada, čini mi se čitava večnost, ali ja i sada vidim snažnu markantnu dedinu figuru, sa cigaretom u ustima, kako džara vatru čiji plamen osvetljava nas trojicu i mamu iza nas, koja dodaje dok sprema večeru, nešto o Hercegovini, podsećajući dedu na našu kuću na obali Neretve, na brojne rođake i epizode iz porodičnog života, na nazive jelima, običaje, sudbine poznanika…
U Mostar su se posle rata vratili sestra mog oca, moja tetka Ljubica sa troje dece. Jedno davno žarko leto proveo sam kod njih, u rodnom gradu, u koji sticajem okolnosti nisam više odlazio. Ali svi koji me znaju kažu da sam bio i ostao – Hercegovac.“
