Bogata istorija Bačke Palanke iznenađuje i žitelje

2
3769
Iz kuće Leopolda Reselija potomak iseljen/Foto: Dnevnik

Ima hroničara neskriveno lokalpatriotskog usmerenja, spremnih da među amebama nađu korene istorije svojih gradova, ali Bačka Palanka nije od te fele, relativno je mlada varoš jer prvi pisani tragovi datiraju „tek“ nešto više od četiri veka.


No, za to vreme agilni meštani Stare, Nove i Nemačke Palanke, iako naseljeni gotovo na periferiji Habzburške monarhije, nisu hteli zaostajati za metropolama, pa su, istina s izvesnim zakašnjenjem, pratili arhitektonske stilove tog dela Evrope. Opstalo je do danas u centru dvadesetak reprezentativnih javnih zdanja, elitnih vila, ali i industrijskih objekata, od kojih su neki čak i iz 18. veka.

Vole Palančanini i da se seire kako su mimo sveta, pa najstarije zdanje nije, kao u drugim „normalnim“ varošima, nijedna od crkava – Pravoslavna Rođenja Svetog Jovana Krstitelja završena je 1783. a Rimokatolička Bezgrešnog začeća Device Marije naredne godine – niti škola, već Magacin državnog duvanskog monopola, koji, iako sazidan 1776. i danas odoleva vremenu. (Kanda se i onda prvo mislilo na poroke, a za kasnije ostavljalo pokajanje pod svodovima hramova.) Moćnoj višespratnoj zgradi znatnog gabarita, bočni zidovi se završavaju monumentalnim baroknim zabatima, a vrata i prozori s okovima upućuju na epohu ranog baroka, što objekat čini jedinstvenim u Srbiji. Mada je imala sasvim profanu namenu, ni lepota nije zanemarivana. „Duvankoop“, aktuelni vlasnik, tu je dugo otkupljivao duvan a povrće sortirao, pakovao i čuvao, ali od pre nekoliko godina tu se gaje šampinjoni, uz pomoć klima-uređaja.

 

Od industrijskih objekata sačuvani su parni mlin iz 1880, žitni magacin i sušara za hmelj (svojevremeno kolokvijalno zvana Holandija) podignuta nešto kasnije, ali je izgorela vek kasnije. Već decenijama predstavlja opasnost za prolaznike, a za prve komšije predstavlja ruglo koje kao da je pre neki dan bombardovano. Niko da odluči da li da se ruši ili se isplati popravljati ga. Istina, valjalo bi od temelja.

U prosperitetnoj varoši razvijene privrede imućni građani su, naročito od kraja 19. veka do Velikog rata, zidali sebi reprezentativne domove, s udobnim po belosvetskim standardima opremljenim enterijerima. Odavno su (neki i više puta) menjali vlasnike. Inače, neke su, u međuvremenu, autentično rekonstruisane, ali ima i onih koje su devastirane, delimično porušene ili uglavnom nespretno i nesrećno dograđivane.

Tako se predškolska ustanova „Mladost“ smestila u prizemnicu veleposednika Ludviga Rajsa, koja potiče s početka prošlog veka, kao i vila Lindenšmit. Pravu palatu sagradili su Karlo Reseli i sin mu Otmar, u duhu eklektike s jakim uticajem kasne mađarske secesije. Nije zaostao ni Karlov brat Leopold, koji se nastanio u obližnjoj jednospratnici, ali se Bela, jedan od sinova, inače šahovski velemajstor, posle Drugog svetskog rata morao iseliti iz roditeljskog doma.

U Hagovoj kući je sada redakcija lokalnog lista „Nedeljne novine“, dok osmoljetka „Sveti Sava“ radi u zgradi bivšeg Ženskog klostera.

Nekad je kuća dr Oskara Bruknera bila pretvorena u ortopedski sanatorijum, a dom dr Eduarda Ilga neko vreme korišćen je kao dispanzer za plućne bolesti, da bi se kasnije tu skrasila biblioteka „Veljko Petrović“.

Građanska škola, arhitektonski koncipirana pod uticajem istoricizma, u kojoj je sada smeštena postavka Muzeja grada, useljena je 1903, a lane je potpuno obnovljena i zablistala starim sjajem.

S početka prošlog veka potiču estetski vredni objekti u Glavnoj ulici. Jedan je bio namenjen Srpskoj banci, koju je nakon bankrota 1924. kupila Hrvatska štedionica, a pred Drugi svetski rat vlasnik fabrike „Merkur“ Georg Ajzenhut, sin slavnog slikara Franca Ajzenhuta, najpoznatijeg po monumentalnom delu „Bitka kod Sente“. Danas je tu sedište kompanije „Nektar“.

 

Dok je u mnogim delovima Starog kontinenta svedenost moderne, lišene kitnjastih detalja i ukrasa po fasadama, prihvatana sporo, teško i s velikom odbojnošću, ona se baš lepo primila među Palančanima otvorenim za novotarije, pa su u tom stilu projekte za svoje kuće naručili recimo, advokat Dimitrijević, zatim Franc i Magdalena Bost, u Uzanoj ulici dr Rajter (sada tu radi Muzička škola), te dr Andrija Dembica, čiji dom su istoričari umetnosti uvrstili u sam vrh vojvođanske neimarske baštine toga doba.

2 KOMENTARA

  1. Bilo bi jako dobro da ste svsku gradjevinu uslikali i napisali pored kad je izgradjena, ko je vlasnik a ko je koristi sad. Te sve zgrade su komunjare otele od vlasnika.

    • Sada je kasno,covek koji je sve znao preminuo je ,Nikola Franc,bio je živa enciklopedija,supruga mu je bila ćerka Bosta vlasnika limarske fabrike,nisu doživeli povraćaj imovine što su im komunisti oduzeli.Ja sam bio dobar drugar Nikole.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here