Negde oko bivšeg praznika bivše države starijima u Bačkoj Palanci, a verovatno i u drugim varošima, naviru sećanja na mladost, tadašnji način odrastanja.
Među onima koji kaže da nije to nikakva jugonostalgija već sećanje na bezbrižne dane mladih ljudi je i Goran Demić iz Bačke Palanke. Sada se približio pedesetoj, a kao momčić sa tek koji mesec više od 14 godina otišao je na svoju prvu omladinsku radnu akciju i to radeći na pošumljavanju goleti.
– Na Kopaonik, za vreme raspusta, a tamo smo radili, ali smo smeštaj imali u Brusu u zgradi tamošnje škole, te 1984. godine došle su dve omladinske radne brigade – seća se Demić. – Nas devetoro radili smo u sastavu mešovite brigade koju su osim nas činili akcijaši iz Kruševca i nekog makedonskog mesta. Drugu brigadu činili su omladinci iz Donjeg Miholjca, a ukupno nas je bilo 60-tak dok je prosek starosti bio 14-15 godina. Sadili smo četinare, a sećam se da je svaki od nas imao dnevnu normu od 120 mladih sadnica smrče i belog bora koji je trebao da zasadi. Prvo budakom isečeš travu 60 sa 40 santimetara, posle vadiš zemlji i kamenje, pa sadić, zatrpavaš, zalivaš… Ništa nam tada nije bilo teško mada su mnogi od nas prvi put u životu radili ozbiljnije fizičke poslove.
[wonderplugin_slider id=174]
Demić kaže da su na Kopaoniku boravili 30-tak dana, svaki dan su iz Brusa putovali oko sat, pa i duže nekada, do trase.
– Sećam se da je vojska tada probijala put, a ako padne kiša, pa se autobus zagalivi svi su gurali – kaže bivši akcijaš. – Hrana je bila solidna, niko se nije bunio, a ponekada smo znali otići do Brusa, pa kupiti nešto. Doručkovali i večerali smo u školi, a ručak smo dobijali na trasi, vojnička hrana, a imali smo uniforme kao mladi gorani. Sećam se da smo obično ručali na nekim klupama koje su ostale posle zatvaranja nekog rudnika. Pamtim da smo kući roditeljima i rodbini pisali pisma i dobijali odgovore, jer tada nije bilo mobilnih telefona, a tamo su i fiksni tada bili retkost. I ništa nam nije falilo. Sa trase smo videli Pančićev vrh, radilo smo dnevno po osam sati, a interesantnoje da kasnije nikada nisam video šumu koju sam, između ostalih, i ja sadio. Čak ne znam ni da li se šuma primila, da li je barem delom ostala, ili je možda posečena… Vodu smo pili iz planinskog potoka, a prvi put u životu sam jeo šumske jagode, borovnice i nikada mi nisu bile slađe.
Iduće, odnosno 1985. godine, Demić, sa 30-tak brigadira iz Bačke Palanke, a ukupno je bilo 17 brigada, učestvovao i na Omladinskoj radnoj akciji „Sava” u Zagrebu. Seća se da se naselje zvalo „Sedam sekretara SKOJ-a”, a da je kasnije u tom naselju snimljen film „Sreća pojedinca – uspeh kolektiva”. Kaže da ovde posao nije bio ni sličan onome na Kopaoniku, jer su u Zagrebu uglavnom radili na čišćenju dvorita fabrike „Frank”.
Spavali na klupi, doručkovali krempite i lubenice
– Kada smo se vraćali sa Kopaonika seli smo u voz u Kruševcu do Novog Sada – priča dobro upamćen detalj Goran. – Pošto je voz kasnio nama je u Novom Sadu pobegao autobus za Palanku. Spavali smo na klupama u parku, a zamislite da danas deca spavaju na klupama u velikom gradu kao što je Novi Sad. Nije bilo telefona u to doba da se javimo roditeljima, a ponestalo je i para. Vođa puta, nešto stariji od nas, skupio je nešto novca i kupio nam za doručak krempite i lubenice, jer u to doba noći samo je to mogao da nađe. Posle se ispostavilo da nemamo para za autobuske karte. Stajali smo pred vratima autobusa i čekali, a dobri ljudi su nam platili karte i vratili se kućama. Jedino putovanje koga ću se sećati celoga života.
[wonderplugin_slider id=179]
– Brigade su bile iz cele tadašnje Jugoslavije, a jednu su činili omladinci, deca naših radnika u inostranstvu, odnosno gajstarbajtera – priseća se Demić. – Imali smo rad u raznim sekcijama, a i danas pamtić da su nam kompjuteri bili hit i mislim da je bio domaći i da se zvao „Orion”. Bile su sportdska, kulturna i sekcija za elektrotehniku, a tada smo se takmičili u igranju brekdensa i ja sam se ponosio što sam osvojio drugo mesto. Verovatno i danas ima dece koja ne mogu da odu na more ili planine. Znam da se ni tada ekonomski društvu nije isplatio rad omladinskih radnih brigada, ali većina nas je stekla radne navike, upoznala svoje mogućnosti, a od tada me nikada nije bilo sramota da radim sve ono što mi može doneti zaradu za džeparac ili neke svoje potrebe i prohteve. Danas akcije, najčešće od par sati, što nije ono pravo, prave one organizacije koje kažu da nisu vladine, ili političke stranke, a ima dece koja bi išla na akcije, ali ne preko politike.
