Junaka ove priče – Nemanju Subića, upoznali smo u Tovariševu u porodičnoj kući u Lenjinovoj ulici. Ovaj mladić nije poznat samo u selu u kome živi, već i izvan njega.
Za Nemanju se čulo, pre svega zbog njegovih lipicanera, sa kojima gotovo redovno učestvuje na mnogim fijakerijadama. Konji, lipicanske rase bili su, i danas su, njegova velika ljubav. U porodici Subić, konje je svojevremeno gajio Nemanjin pradeda Svetozar.
Jedan od razloga što je Nemanja nakon završetka osnovne škole, ove jeseni upisao srednju poljoprivrednu školu u Baču, svakako su bili i ati, kojima je u svom dosadašnjem životu, poklonio mnogo vremena i pažnje.
– Konji su moja velika ljubav od malih nogu – započeo je svoju priču Nemanja Subić. -Još kao dete, maštao sam sam da ću kada porastem, imati svoje konje i sa njima se takmičiti. Želja iz ranog detinjstva počela je da se ostvaruje prešest godina, kada smo kupili kobilu lipicanske rase Cicu. Cica je u međuvremenu oždrebila dva ždrebeta, Vidru 2015. godine i Vezira, koji ima tek mesec dana.
[rev_slider alias=“ccsystem-„][/rev_slider]
– U našoj štali pored ova tri, nalazi se još jedno grlo – kobila Beba, stara devet meseci. Dakle, trenutno gajimo četiri konja, a njihov broj nećemo uvećavati. U planu je da „držimo“ samo tri konja isključivo lipicanske rase. Prvi zvanični nastup vozeći fijaker, Nemanja je imao u Karađorđevu, na hipodromu „Mladost“.
– Sa svega trinaest godina, bio sam najmlađi učesnik revijalnog takmičenja u Karađorđevu 2017. godine. Vozio sam fijaker, u koji je bila upregnuta moja kobila Vidra i kobila mog komšije Lazara Šijačića. Nisam imao tremu. Bilo je to moje vatreno krštenje koje nikada neću zaboraviti. Taj prvi nastup pred publikom, nekako me je ohrabrio i ulio mi određeno samopouzdanje i sigurnost, tako da sam kasnije nastupajući i takmičeći se, bio sve sigurniji i uspešniji.
– Zatim su usledili nastupi na fijakerijadama u Bačkom Monoštoru, Staparu i Pećincima. U Pećincima nisam vozio moje konje, što moram priznati nije ni malo lako, jer se konji tek nakon određenog vremena tokom vožnje nauče na vozača – kočijaša. Osim toga, i vozaču fijakera je potrebno određeno vreme, da upozna ćudi i ponašanje konja – napominje Nemanja.
U protekle tri godine, Nemanja je sa konjima i fijakerom učestvovao isključivo na revijama, stičući znanje i iskustvo. Međutim, i pored toga, dodeljeno mu je nekoliko pehara, koji ga podsećaju da je bio njihov učesnik. Dogodine planira da učestvuje na takmičenjima u vožnji fijakerom.
-Želim pre svega da se na takmičenjima ogledam sa iskusnijim vozačima fijakera i pokušam da osvojim neku nagradu. Koliko ću u tome uspeti, ostaje da se vidi. Međutim, veoma sam mladi i dosta neiskusan. Osim nastupa na revijama i takmičenjima u vožnji fijakerom, učestvovao sam na Badnji dan u Tovariševu prilikom „vijanja Božića“. To je jadan poseban doživljaj, koji se sa malo čim može upoređivati – ističe Nemanja Subić. Veliki zaljubljenik u konje i vožnju fijakerom, ističe da bi konje teško mogao držati, da se njegovo domaćinstvo ne bavi poljoprivredom.
– Troškovi gajenja konja nisu mali, a sa druge strane prihoda od njih gotovo da i nema. Međutim, svu hranu za konje, kukuruz, zob, lucerku, seno proizvodi naše domaćinstvo, tako da najviše zbog toga, konji i dalje ržu u našoj štali. Lipicaneri su veoma inteligentne životinje i sa njima je zadovoljstvo raditi. Bremenitost kobila traje jedanaest meseci, i retko oždrebe dva ždrebeta, uglavom jedno. Cena ždrebadi lipicanera je niska, i ona iznosi 300 evra za ždrebe od četiri meseca.
Nemanja je učlanjen u KK „Dolinarac“ u Tovariševu. U dvorištu očeve i dedine kuće nalaze se i saonice koje su rasklopljene, ali i veoma vredan fijaker marke „Štajer Vogen“, spreman u svakom trenutku da krene na put… U dvorištu Subićevih nalazi se i dosta konjske opreme.
– Oprema za konje je veoma skupa. Za jedan par paradnih konja dostiže i 2.000 evra… – napominje Nemanja i dodaje – ali i pored toga ne mogu da sakrijem zadovoljstvo koje me obuzme kad upregnem svoje lipicanere u fijaker i provozam se tovariškim ulicama. To ne bih menjao ni za šta na svetu, zbog toga između ostalog i gajim konje.
Pogledaj: Isidora Panin umesto inostranstva odabrala Despotovo i život sa prirodom
