Dunja Šobot, dete Bačke Palanke na studijama u Americi

0
6032
Dunja Šobot (Foto: Dnevnik.rs)

BAČKA PALANKA: Da školovanje i sport mogu zajedno pokazala je i Dunja Šobot bačkopalanačko dete koja je u decembru 2018. godine diplomiralo psihologiju u SAD, sada očekuje da će početkom 2021. godine završiti i master studije, a za temu je izabrala „ljudske resurse“.


Pored vrednoće i očigledne pameti, proglašena je za najboljeg studenta „Vingejt univerziteta“, slikala se za odbojkaški poster što je tradicija. Ovu devojku krasi i velika upornost, jer nije htela da se odrekne igračke karijere u odbojci. Sve je uskladila, a po završetku igranja za studenske ekipe tri univerizeta u državama Vajoming, Kentaki i Severna Karolina, sada je u Čikagu gde pored nastavka studija radi i kao pomoćni trener mlađih kategorija odbojkaša univerzitetske ekipe.

Imala sam 15 godina kada sam sa malo starijom sestra, a i ona je u Novom Sadu završila psihologiju, iz Bačke Palanke prešla da igram za žensku ekipu Odbojkaškog kluba Vojvodina, seća se Dunja koja je trenutno na odmoru kod roditelja u Bačkoj Palanci.

Iako Novi Sad nije daleko od Palanke, dodaje, živele su u velikom gradu, jer zbog treninga i predavanja morale su stalno biti tu.

Moja sestra, kasnije je morala da napusti odbojku, jer se nikako nisu mogli uskladiti termini treninga i predavanja na fakultetu. Isto bi se i meni desilo, ali sam gledala da na sve načine uskladim sport i učenje, jer nisam želela da posle sportske karijere kao starija sedim i učim, veli Dunja.

U porodici kažu da se tada pojavio Slobodan Boban Nišević, odbojkaški terener koji je tada radio u Atlanti. On je bio veza za Dunjin put u Ameriku, dobijanje stipendije, a onda je sve išlo malo lakše.

 

Dve godine sam provela na Univerizetu Vestern Vajoming u državi Vajoming, sledeću godinu sam provela u Kentakiju, a potom u Severnoj Karolini i igrala odbojku za sva tri univerziteta, priča Dunja.

Kako kaže, sa saigračicama iz tima Severne Karoline dogurale su do četvrtfinala nacionalnog prvestva svih univerziteta SAD i to je najveći uspeh.

Dok sam igrala u Kentakiju imala sam težu povredu kolena, odnosno morala sam na operaciju meniskusa i sve je proteko kako treba, jer sam se brzo oporavila, kaže naša sagovornica.

Dunja Šobot (Foto: Dnevnik.rs)

Mlađa Šobotova naslednica, jer otac Branislav bio je svojevremeno poznati rukometaš bačkopalanačkog „Sintelona“, kaže da Amerika nije onakva kakvu je zamišljala na osnovu filmova koji se kod nas prikazuju.

Imala sam malu zadršku, ali sam brzo promenila mišljenje, ističe sagovornica.

Imala je stipendiju, dodaje, živela je u kampusu, imala hranu, a kući je dolazila za raspust.

To nije jeftino, jer povratna avionska karta, sa jednim evropskim presedanjem, košta od 1.000-1.200 dolara. Posle dobijanja diplome dobila sam radnu dozovolu na godinu dana i tada nisam mogla da dolazim kući. Tačnije, mogla sam da dođem, ali se posle ne bi mogla vratiti. Sada ponovo imam status studenta, stipendiju pa ću ostati do 30. decembra. Tako je ispalo da povratna karta važi do tada, pa neću biti u Palanci za Novu godinu i Božić, ali i ovako je dobro…, veli Dunja.

Šobotova kaže da je radila u univerzitetskim bibliotekama, u administraciji fakulteta i da se u SAD može zaraditi za život, na primer, radeći u Meku. Doduše, roditelji kažu da bez stipendija i pomoći odbojke ne bi mogli izfinansirati njeno školovanje koje će sa završenim masterom koštati oko 300.000 dolara, a to ovde od sporta ne bi nikako mogla da zaradi. To je zarada Dunje Šobot tokom karijere aktivnog igranja odbojke. Otac kaže da je porodicu ispalo skuplje studiranje psihologije starije ćerke u Novom Sadu.

Prvi utisak u Americi na mene su ostavili predivni putevi, ali i izuzetno ljubazni ljudi, naglašava Dunja.

Profesori su, dodaje, predusetljivi, izlaze vam u susret, možete ih nazvati, posetiti, pitati za savet i putem poruke i uvek će stići odgovor, savet…

Kada sam bila na operaciji osetila sam ogromnu ljubaznost medicinskog osoblja, sestrica, lekara, a čistoća i urednost, red su na neverovatno visokom nivou. Usluge jesu za naše prilike skupe, jer, na primer, moju operaciju meniskusa osiguranje je platilo 10.000 dolara, jer sam se povredila na utakmici. Garderoba je u Americi nije skupa – ako nisi previše zahtevna, hrana je skuplja nego kod nas, a meni s početka nije odgovarala jer su ti njihovi burgeri masni. Ali, našla sam sebi hranu koja odgovara u vidu, primera radi, raznih salata, grilovane piletine… Kada kao Srpkinja postanem nostalgična odem pa kupim neke od naših prozivoda, a posebno u Čikagu ima dosta grickalica, čokolade, eurokrema, ćevapćića, pljeskavica… Živela sam u kampusu dok sam studirala, a sada živim u stanu, kaže Dunja.

Drugari i drugarice u Palanci, pa i Srbiji, jer ima ih puno, dodaje, pitaju je da li će ostati ili se vratiti?

Volela bih da ostanem, na primer, ako bude moguće 10-15 godina, pa da se vratim. Znam da se to obično produži, ali videću kada završim master studije. Radila sam u Čikagu u Centru za mentalno zdravlje, ali da bi kao psiholog radila u Americi moraš imati licencu kao i za druge profesije. U tom poslu, uz solidno zalaganje, može se, na primer, zaraditi plata od oko 8.000 dolara, kaže Dunja.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here