Uprkos tome što viševekovnu tradiciju gajdanja danas u Srbiji čuva sve manji broj ljudi, ovaj instrument i dalje živi. Jedan od tih ljudi koji doprinose tome je Ognjen Ognjanović iz Bačke Palanke, predsednik Vojvođanskog narodnog orkestra „Gajde“ iz Bačke Palanke i umetnik u svakom smislu.
Ognjen Ognjanović je rođen 1983. u Novom Sadu, a od tada živi u Bačkoj Palanci, ili kako on voli reći „rođen na Svetog Nikolu ‘83 – će.“ Pored Osnovne škole završava i Osnovnu muzičku školu u Bačkoj Palanci. Nakon srednje škole prijavljuje se u vojsku i veći deo odslužuje u “Kopnenoj zoni bezbednosti” duž administrativne linije sa pokrajinom KiM. Oženjen je i otac je tri preslatke devojčice, Ane, Anđelije i Dragane.
Ljubav prema umetnosti od malih nogu
-Još od malena sam više naginjao ka umetničkoj i kreativnoj strani, a posebno mi se rodila ljubav prema crtanju i muzici. Svoju kreativnost sam i digitalizovao što je danas dosta dostupnije i popularnije i bavim se grafičkim dizajnom. Dobitnik sam nekoliko projekata kompletnog brendinga, logotipa i vizuelnih indentiteta firmi iz Srbije i inostranstva. Frilensing je trenutno u usponu jer daje mogućnost poslovanja sa velikom brojem klijenata, samo uz pomoć računara.
Ljubav prema tradiciji
Kažu da u većini slučajeva instrument nađe tebe, pa tako iako sam konkurisao za klavir, a ipak sam zasvirao klarinet. Kao klarinetista sam svirao u KUD “Kosta Abrašević” gde i počinjem da ostvarujem osećaj za tradicionalnu muziku i njenu važnost.
Pored klarineta svirao sam frulu i kaval. U mojom porodici tradicija je uvek bila neka vrsta standarda i nisam imao osećaj da se gubi. Kako sam bivao stariji i bolje osećao situaciju u svom gradu, državi, svetu uvideo sam da se tradicija i te kako gubi i biva demode.
[rev_slider alias=“podunavlje-2-„][/rev_slider]
Ljubav prema gajdama se rodila pri prvom susretu
-Dugogodišnjim sviranjem u KUD-u otvorila mi se mogućnost odlaska na seminar za gajde. U to vreme sve što sam znao o gajdama je da sam poznavao zvuk i otprilike kako izgledaju. Prva asocijacija svima su Škoti i karirane suknje, pa takoje bilo i meni. Seminar se odžao u Vrdniku 2007. godine i vodio ga je Maksim Mudrinić iz Sivca. To je bila i prva generacija čuvara Troglasnih Vojvođanskih gajdi. Nakon seminara saznajem da je gajdaška tradicija u Srba možda i duža nego nekih naroda koji takođe sviraju ovaj stari instrument. Kod nas u Srbiji postoje više vrsta gajdi ali glavna podela bi bila na troglasne i dvoglasne tj. instrument sa dva, odnosno tri piska. Nakon prvih dodira sa troglasnim gajdama odmah se zaljubljujem u njihov zvuk. Upoznavajući ovaj tip gajdi otkrivam da i one imaju više vrsta i načina sviranja. Jedan on načina je i pevanje uz Velike gajde.
Velike, troglasne, kumovske, banatske… je samo jedan od naziva kako su zvali gajde koje su po veličini jedne od najvećih na svetu a svirali su isključivo Srbi na prostoru Vojvodine.
Vojvođanski narodni orkestar Gajde
-Osećalo se vreme za smenu muzičke generacije u KUD-u i tako 2014. godine osnivamo “Vojvođanski narodni orkestar Gajde” gde sam trenutno i predsednik. Orkestar trenutno broji četrnaest članova. Orkestar Gajde se bavi isključivo očuvanjem Troglasnih gajdi i njihovu primenu kako u modernim aranžmanima tako i izvornim, posebno na već pomenuto pevanje uz Velike Gajde. VNO Gajde ima veliki broj nastupa kako u Srbiji tako i van nje i aktivno učestvovanje u kulturnom životu Bačke Palanke.
Ponosni na svoje celovečernje koncerte “Izložba muzičkih minijatura” iz 2016 i 2018. Sviramo tradicionalnu muziku kako sa prostora Srbije tako i celog Balkana. Organizatori smo dve manifestacije “Mali letnji kamp Gajde” u Neštinu i “Susret Vojvođanskih Gajdaša” u Bačkoj Palanci, koje se već tradicionalno održavaju svake godine.
-Posebno bi spomenuo nastup na dodeli Oktobarske nagrade 2018. godine gde je po prvi put u Bačkoj Palanci na jednom mestu sviralo zajedno petnaest gajdaša na troglasnim gajdama.
„Kažu da se iste gajde u drugim rukama drukčije čuju, i to je tačno.“
Svaki gajdaš na svirku prenese svoj doživljaj i energiju. Jednom prilikom prisustvujem slušanjem jedne radio emisije zajedno sa svojim kolegama gajdašima i čula se jedna deonica koju sam ja svirao svi su se okrenuli ka meni. Moj učitelj Maksim je tad rekao: “Kad god čujem, ne moram ni da vidim, znam da ti sviraš”. Taj trenutak mi je bio draži od bilo koje zahvalnice ili nastupa tokom mog muzičkog puta. Spomenuo bi nastupe na TV formatu “Šljivik” RTS, “Neka pesma kaže” , „Petkazanje“RTV i “Prelo u našem sokaku” Heppy tv.
