Srbija možda i sa rekordnih dvadeset članova na paraolimijskim igrama u Japanu

0
308
Foto: Paraolimpijski Komitet Srbije

Godina u koju smo ušli, za sve koji se bave vrhunskim sportom, jedna je od najbitnijih u karijerama. Ona je olimpijska pa nas u julu i avgustu očekuju igre koje će biti održane u Tokiju.


Od 1976. godine u mestu domaćinu igara se održavaju i Paraolimpijske igre koje iz godine u godinu okupljaju sve veći broj takmičarki i takmičara. Naš paraolimpijski tim je na poslednjih nekoliko igara ostvario velike uspehe, a kako se pripremaju za ove u Tokiju i kako generalno funkcioniše Paraolimijski komitet i pokret Srbije pokušao je u razgovoru sa Zoranom Mićevićem, predsednikom Paraolimpijskog komiteta Srbije (POKS), da nam približi Boris Zelenbaba.

Ako bih u jednoj rečenici cenio naš rad u olimpijskom ciklusu onda je to jedan ozbiljan kontinuitet u radu naših vodećih sportskih grana i saveza. Pre svega mislim na Atletiku, Stoni tenis, Streljaštvo, Tekvodo, Dizanje tegova i Biciklizam. Takmičari iz ovih saveza su već obezbedili mesta u Tokiju, a mi se nadamo da će ih biti još koji će do igara moći da ispune normu. U svakom slučaju, svi oni znaju da se na borilištima samo dobijaju medalje, a da se one u stvari osvajaju u ciklusima između igara. Naši momci i devojke to vrlo dobro znaju i veoma ozbiljno su pristupili tom sistemu rada tako da se maksimalno pripremaju i angažuju i pojedinačno, ali i preko saveza. Mi u POKS uz saradnju sa Ministarstvom sporta pratimo njihov rad i učešće na takmičenjima i u zemlji i u inostranstvu pa računamo da će mnogi od njih u Tokiju imati epitet favorita, ocenjuje Zoran Mićević.

U sportu rezultat nije primarni cilj. Kod paraolimpijaca i paraolimijki je to možda i izraženije, ali da ipak kratko saberemo – kakav tim Srbija za sada ima u Tokiju?

Imamo četrnaest sigurnih za Tokijo s tim što nas čeka i Evropsko prvenstvo u Atletici kao i još neka nadmetanja koja obezbeđuju normu. Za sada su ih obezbedila dva atletičara, troje iz Stonog tenisa, petoro iz Streljaštva, jedan biciklista, dva paratekvondoista i jedan dizač tegova. Ukupno četrnaest, ali se nadamo da će ih biti još, tako da može da se desi da Srbija i sa rekordnih dvadeset članova tima nastupi na igrama u Japanu.

Iako paraolimpijski pokret na ovim prostorima pa i u državama u kojima smo živeli ima decenijsku tradiciju čini se da se interesovanje javnosti, ali i onih koji se bave sportom povećalo u poslednje vreme. POKS je izuzetno aktivan i agilan, a i država je doprinela izjednačavanjem svih sportista i sportistkinja u olimpijskom i paraolimpijskom pokretu, uključujući i subvencije i nagrade za osvajanje medalja. Koliko je to sve zajedno doprinelo napretku?

 

Jedno bez drugog ne ide. Dobri rezultati ne nastaju na samom takmičenju već su plod dugogodišnjeg rada i priprema. Nije moguće da se neko nepoznat pojavi na takmičenju i uzme medalju. Potrebno je najmanje četiri – pet godina ozbiljnog rada. Potrebno je savladati tremu i strahove da bi se počelo. Zatim je potrebno steći međunarodno iskustvo i profilisanje ozbiljnih sportista i sportistkinja. Onda uslede medalje pa i naslovne strane i udarni termini pa javnost saznaje za njih. 2003. je donet zakon gde su članovi i članice POKS-a izjednačeni sa onima iz Olimpijskog komiteta što i jeste svetski trend, ali nije slučaj u okruženju, čime smo stekli i prednost u razvoju.

Na tome nam mnogi, pozitivno, zavide i to je jedna sjajna tekovina koju je javnost odlično prihvatila. I ne samo da smo izjednačeni – nagrade su u paraolimpizmu i vrednije ponekad. Treba imati na umu da je to treća pobeda u nizu svih naših takmičara i takmičarki. Prva je sam prilazak sportu, težak rad, pa medalje, a druga možda i najbitnija je pobeda nad strahovima i traumama koje invaliditet nosi. Oni su svesni da žive u trajnom stanju invaliditeta i ta pobeda u glavama kojom se tuga i bol zbog toga savladavaju je i najbitnija.

U paraolimijskom pokretu motivi za bavljenje sportom se razlikuju od onih u ostalim sportovima. Koliko uspesi, recimo Bebe, Mitra i ostalih, doprinose da osobe sa invaliditetom izađu iz svojih zidova i počnu da se masovnije bave sportom?

Oni su od suštinskog značaja na motivacionom planu. Uspeh koji nam oni donose mnogo utiče na mlade ljude koji imaju urođen ili stečen telesni nedostatak. Mi pokušavamo da ih animiramo, ali tu dolazimo do velikih problema jer, po zakonu, mi ne možemo da dobijemo spiskove već moramo pažljivo, filigranski, preko udruženja, prijatelja i porodice da im pristupamo i da ih pokrenemo. Na zapadu je malo drugačije. Decu sa invaliditetom država sistemski prati, organizuje kampove i radionice i polako ih uvodi u sportove. Oni se najpre rekreativno bave skijanjem, tenisom, plivanjem … a zatim se pojedini odlučuju za aktivan sport. Ponavljam da imamo odličan odnos sa državom, ali i napominjem da potrebe POKS-a rastu pa očekujem i povećanje pomoći.

Kad ste već spomenuli zemlje zapadne Evrope da se osvrnemo i na još jedan veliki problem. Kada putujemo tom Evropom vidi se da problemi sa pristupačnošću raznim objektima skoro pa ne postoje. Kako je kod nas sada?

To jeste veliki problem pogotovo jer nekada nije ni postojala ideja o poboljšanju pristupačnosti a mi imamo veliki broj starih objekata. Međutim, i na tom planu se ide napred, pa sada svaki novi objekat mora u potpunosti biti prilagođen i osobama sa invaliditetom. Sporo se napreduje, ali se ipak napreduje i to je dobro.

I za sam kraj – ukoliko bi imali spisak idealnih želja za naredni period šta bi na njemu bilo?

To bi, pre svega, bila jedna mreža gde bi imali jasno skenirano stanje u zemlji pa da svi sportovi, koji bi mogli da budu privlačni za osobe sa invaliditetom, dobiju na masovnosti. Kina, recimo, ima četiri lige u para stonom tenisu, ali je kod njih svest o korisnosti podignuta na viši nivo. Konkretno: želeo bih da imamo preglednost i da uz veću saradnju sa, npr. Sportskim savezom invalida ili Savezom slepih pa zatim i savezima redovnih sportista i sportistkinja radimo na masovnosti.

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here