Opstajali i ostajali zajedno, uprkos svim nevoljama

Đuka i Ilija Kalaba iz Tovariševa, pre pedeset dve godine zakleli se jedno drugom u večnu ljubav

3470

Bračni par Đuka i Ilija Kalaba, zaplovili su u šestu deceniju skladnog bračnog života. Supružnici koji bi mnogima, posebno mladima, mogli poslužiti za primer, kako da im brak dugo traje, detinjstvo su proveli u okolini nekadašnjeg Bosanskog Grahova, danas Grahova.


Đuka je rođena 1945. u selu Njuvlašica, a Ilija u komšijskim Bastasima, pet godina ranije. U braku su od februara 1968. godine. Putevi sudbine, ili sam Bog zna šta, doveli su ih 1995. godine u Tovariševo, gde i danas žive sa sinom Dragomirom.

– Upoznali smo se u selu u kojem sam rođena i živela – Njuvlašici, a u koje je Ilija dolazio na igranke. Ljubav je brzo planula, ali smo pred matičara stali godinu i po dana nakon što smo se upoznali. Doduše, ja sam jedno vreme pre sudbinskog stavljanja potpisa kod matičara, bila u mladoženjinoj kući, na „probnom radu“, pa smo nakon toga i zvanično postali supružnici – prva je reč uzela Đuka.

Na priču svoje supruge nadovezao se Ilija, koji je rekao:

– Po mladu, koja se samo privremeno iz naše kuće vratila u rodni dom, svatovi su u to vreme otišli konjskom zapregom. Među svatima su bili kumovi Dane i Sava Šegrt. Nakon „prošnje“, vratili smo se u Bastase, gde smo nastavili zajednički život. Moja porodica bila je višečlana, a moj otac se dva puta ženio i iz dva braka imao jedanaestoro dece.

– Međutim, deca su kako su odrastala odlazila „trbuhom za kruhom“, jer to je bio jedini način da u životu nešto postignu i ostvare – rekao je Ilija, sećajući se kasnih šezdesetih godina prošlog veka.

Đuka i Ilija, prvih bračnih godina, živeli su veoma teško. Novac do koga se teško dolazilo, Ilija je kao glava porodice, pokušavao „da izbije“ radeći po tri – četiri meseca godišnje na građevinama kao tesar. Osim toga, domaćinstvo Kalaba bavilo se stočarstvom i poljoprivredom.

Materijalna situacija, bila je još teža kada su Đuka i Ilija u januaru 1969. godine dobili ćerku Vesnu. Međutim, naučeni na „gorak hleb“ nisu se žalili ni predavali.

[wonderplugin_slider id=188]

 

– Četiri godine nakon rođenja ćerke, rodila sam sina Dragomira, a ne dugo zatim Vesna je pošla u školu, odnosno u prvi razred. Borba mog muža i mene postala je još veća i još teža, jer trebalo je uz sve poteškoće koje su uglavnom bile novčane prirode, školavati dete.

– Nismo ni pomišljali da se predamo, borili smo se na sve načine da joj „damo hleb u ruke“, u čemu smo na kraju i uspeli. Ćerka nam je posle osnovne, završila i srednju medicinsku školu u Sarajevu, i postala „svoj čovek“ – napomenula je Đuka.

Na priču svoje majke nadovezala se Vesna, koja je iz Banjaluke, gde živi sa porodicom, došla u Tovariševo da poseti roditelje i brata.

– Trenutno živim i radim u Banjaluci. U braku sa suprugom Željkom, pre dvadeset šest godina rodila sam sina Jovana. Želim da istaknem, da sam odrastala u patrijahalnoj porodici, u kojoj nisam ni u čemu oskudevala. Imala sam sve uslove za život i školovanje. Upravo zato sam, jako zahvalna mojim roditeljima koji su mi i pored teškog života, omogućili da normalno odrastem, školujem se, a kasnije i zasnujem svoju porodicu – napomenula je Vesna.

Za razliku od Vesne, njen brat Dragomir je ostao da živi sa roditeljima. Njegova sudbina i njegov život u mnogome je odredio rat na prostoru bivše Bosne i Hercegovine. Dragomir je rođen u Livnu 1973. godine u Livnu, a u Bosanskom Grahovu je završio Šumarsku školu, drvno – prerađivački smer.

Međutim, kada je buknuo rat na prostoru gde je živeo, odlazi na ratište, a nakon „Oluje“, sa roditeljima izbegao je u Tovariševo. Dolaskom u Tovariševo, radio je u DP „Radnik“ i Šećerani „Jugozapadna Bačka“ u Baču.

– Hvala roditeljima što su sestri i meni, omogućili lepo i srećno detinjstvo i izveli nas na pravi put – rekao je Dragomir. „Vraćajući film“ unazad, tačnije, na vreme pre početka rata na prostorima bivše BiH, Đuka i Ilija su gotovo u glas rekli:

– Petnaestak godina pre izbijanja rata, lepo smo živeli. Gajili smo stoku, koju smo prodavali kupcima u Dalmaciji, baš kao i stajsko đubrivo. Od toga smo ostvarivali lepu zaradu. Međutim, rat je u mnogome promenio ne samo naše, već i živote mnogih porodica sa područja nekadašnje države. Selidbom, odnosno silom prilika dolaskom u Tovariševo 1995. godine, ipak smo uspeli da naše živote koliko – toliko, dovedemo u red. Zahvalni smo svima onima koji su nam to omogućili.

– Prvih godina nakon dolaska u Vojvodinu bilo je muke. Dobijali smo pomoć kao izbegla lica, ali smo ostali usparavni. Međutim, kako je vreme prolazilo, sve više smo se navikavali na nove uslove živote, tako da se danas osećamo, gotovo kao starosedeoci. Imamo ovde divne komšije sa kojima živimo gotovo kao složna braća. Naročito bih želeo da istaknem, komšije Pivarski, sa kojima imamo dobrosusedske odnose koji su za svaku pohvalu – ističe Ilija. Od bračnog para Kalaba, koji je i pored teškog i turobnog života, ostvario dug bračni život, rastali smo se sa željom, da doživi duboku starost, na njihovo lično zadovoljstvo, ali i na zadovoljstvo članova njihove porodice.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here