Monografija Ljuboslav Majera reditelj: Knjiga pozorišnog salaša

913

Prvo što pada u oči svake knjige je njena korica. Naslov, strana na kojoj se nalazi ono što bi da čitate. “Ljuboslav Majera reditelj” Aleksandra Milosavljevića (Srpsko narodno pozorište, 2020) ima sliku čoveka pod reflektorima, okrenutog leđima.


Gde je njegov pogled, upitaće se autor odmah kad je otvorite, a tu se nalazi ono što mnogi znaju, možda još dovoljno ne priznaju…

Drugim rečima, knjiga “Ljuboslav Majera reditelj” je priča, portret, pogled u Majerinu dušu. Nastala je na osnovu monografije Pavela Matuha, ali i (auto)refleksije Aleksandra Milosavljevića na svu veličinu i značaj “večno zaigranog dečaka” iz Bačkog Petrovca, “reditelja-amatera” koji je penjanje na orah u dvorištu, rezance na očevim brkovima, uspeo da pretovri u neponovljive režije Sterijinih i drugih komada na pozorišnoj sceni Srbije, od Gorkog, do Petera Vajsa. I ne samo to, glumeći, režirajući, podučavajući u Banskoj Bistrici (Slovačka), gostoljubiv u svojoj kući i gde god se mogao naći, Ljuboslav Majera je pokazao svu širinu i dubinu svog zanata, koje nosi u imenu… Takoreći, tajnu!

Ko je taj Majera, upitaće se i Lidija Stevanović, glumica Srpskog narodnog pozorišta (SNP) koja je početkom devedesetih 20. veka skoro odbila ulogu u Sterijinoj “Kir Janji”, na predlog tadašnjeg direktora Drame SNP-a Dejana Penčića Poljanskog. Kasnije će se pitati, kao i mnogi, zašto taj čovek nije češće bio pozvan da radi…

Ova “enigma” do danas nije rešena, i otuda ova knjiga doprinosi da se razjasne okolnosti koje nekoga dovode do krajnjih granica slave kakva se može zamišljati. U pozorištu, ona je često, bez glave.

[wonderplugin_slider id=64]

 

Dejan Mijač je za pomenutu monografiju Pavela Matuha, a koji prenosi i Aleksandar Milosavljević, napisao tekst o Ljuboslavu Majeri. Gledajući “samo” dve predstave ovog reditelja, “Hasanaginica” Ljubomira Simovića i Sterijinu “Zlu ženu” u Narodnom pozorištu Sombor, Mijač je zaključio da je reč o “velikoj majstoriji”.

Majera je jedan od onih vitalnih umetnika koji ne miruju i ne čekaju, nego jurišaju i stižu, zapisala je, između ostalog, o Majeri kao pedagogu Vida Ognjenović.

I da ne bude da su samo svedočanstva njegovih savremenika, ispisnika, predmet ovog teksta, iz sopstvenog iskustva vam mogu potvrditi da je Ljuba Majera (“Ko je ta?!?” – anegdota), “izmislio” niz rediteljskih postupaka, sinhrono tragu Artoa, Grotovskog. Početkom 21. veka, bio je prvi koji je Andraša Urbana izdvojio iz gomile “sličnih”, kao selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, predstavu “Urbi et orbi” Pozorišta “Deže Kostolanji” iz Subotice. Nešto kasnije, na 59. Sterijnom pozorju 2014, kao član žirija Sterijinog pozorja, nije glasao za njegovu režiju, iako je “Neoplanta” po tekstu Lasla Vegela, Novosadskog pozorišta (Ujvideki sinhaz), bila veoma uspešna. Pod rekla-kazala, vodi se da ne samo kod Srba, svaki Mađar ima svog Slovaka.

U pogledu internacionalnog priznanja profesionalnog identiteta, bez sopstvene trupe, Majera je svoj dara-mera primenjivao najčešće radeći sa amaterima, studentima, dok su mu institucionalna i belosvetska pozorišta najčešće ostajala predaleko, taman onoliko koliko je to “osujećivalo” imena poput Lupe ili Bruka, bez lupe umanjeno za iskustvo umetnika sa balkanskih prostora.

Poručite i proučite ovu knjigu, ukoliko vam je stalo do pozorišta. Majera (salaš na slovačkom) vas čeka.

[wonderplugin_slider id=10]

 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here