Ово је још једна од многих трагичних прича о српском херојству и српској наивности, које нас вековима прате као народ пубертетски и у најбољем и у најгорем смислу: у најбољем, јер смо идеалисти, спремни да гину за слободу и правду, и у најгорем, јер смо наивни и подложни манипулацијама лукавих злотвора.
Ово је прича о јунаку који се жртвовао (или кога су жртвовали? ), а који је заборављен јер је истина о њему „политички некоректна“. Док не сакупимо све такве приче на једно место, и не сагледамо њихову суштину, нећемо успети да се вратимо „српском становишту“.
Рана биографија крилатог Србина
Милета (Станка) Протић рођен је 21. јуна 1913. године у селу Товаришево, у општини Бачка Паланка, у имућној породици. Његов отац Станко био је угледан народни посланик после Првог светског рата, радикал, иначе инвалид без једне ноге.
Имао је петоро деце – два сина и три кћери. Преци Протића примали су Карађорђа када је прешао на територију Хабзбуршке монархије, а један Протић, свештеник, сарађивао је са Младом Босном.
Милета је завршио четири разреда основне школе у родном Товаришеву, а затим четири разреда Грађанске школе у Бачкој Паланци. После завршене Грађанске школе, Милета је наставио гимназију у Сомбору.
Био је веома дружељубив, добар спортиста и музичар, висок, црноок, леп младић, љубимац девојака. Био је побожан, и редовно је ишао на службу Божју, некада са оцем, а некада сам, и увек је стајао мирно у храму Светог Григорија Богослова у Товаришеву, близу врата на улазу у мушку цркву.
После матуре желео је да се упише у Поморску војну академију. Отац је желео да се Милета упише на ветерину, пошто су имали добро имање у Бачкој. Није хтео ни да чује за Поморску војну академију. Било је оштрих речи, али је син остао упоран.
Милета се, кријући од оца, преко лета 1931. године припремао код куће за пријемни испит на Академији. Учио је само ноћу, јер га је отац преко дана стално запошљавао. Брат и сестре су му помагали и обезбедили новац да може отићи у Дубровник где се налазила Поморска војна академија.
У септембру 1931. године Милета Протић је положио пријемни испит и уписао се у Војну поморску академију, коју је завршио са одличним успехом 1934. године.
Вредан, радан, амбициозан и жељан напредовања, после завршене Академије и проведених неколико година на бродовима ратне морнарице, Милета је 1937. године завршио Ваздухопловну извиђачку школу, а 1939. године и Пилотску школу и постао пилот на војним хидроавионима. Као савестан и способан официр, редовно је напредовао у служби. Уочи почетка рата, он је већ поручник фрегате и хидроплански пилот.
Последњи пут је био у Товаришеву 20. јануара 1941.године на своју Крсну Славу, када је породици рекао да је рат са Немачком неизбежан и како се боји за њихову судбину, и да је то можда њихов последњи сусрет.
Година 1941.
У пролеће 1941. Милета Протић се налазио у Ваздухопловној поморској бази у Дивуљама. Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту 25. марта 1941. године изазвало је револт код српског народа, па и међу поморским официрима и подофицирима.
У Дивуљама код Сплита је формирана једна родољубива група, на челу са Милетом, која је изразила чврсту намеру да се бори и брани отаџбину, а уколико Немачка и Италија окупирају Југославију да се прикључи савезницима и настави борбу. Југославија је нападнута без објаве рата 6. априла 1941. године.
Милета Протић се затекао на једном од сидришта у заливу код Тијесног, између Задра и Шибеника. У зору другог дана рата италијанска авијација уништила је авионе његове ескадриле.
Одлучан да настави рат, Милета се са групом официра и војника-морнара, наоружани само личним пешадијским наоружањем (пиштољи, пушке и два-три пушкомитраљеза “Брно”) пробија ка ратној бази у Боки Которској.
Успут су водили борбе са усташама, које су већ од 10. априла преузимале власт дуж Приморја и Далмације. Десетог дана рата његова група стигла је у Ораховац, базу у Боки Которској.
Милета је писао:“Изгубивши веру у команданта групе, предложио сам командиру да се преко Дивуља ради евентуалних наређења, пребацимо у Боку, јер због немира у Хрватској може доћи до масакрирања Срба“.
Командант Друге хидропланске групе, Владета Петровић, је у 02.00 сата по поноћи 16. априла сазвао збор летачког особља, објаснио им ситуацију на ратишту, саопштио одлуку да намерава са јединицама да се повуче у Грчку и да продужи борбу против непријатеља.
Тражио је од посада да дигну руку ко жели добровољно да оде, а оне који не желе разрешио је дужности и одговорности.
Јавио се довољан број посада. Остао је један хидроплан без пилота. Пришао му је Милета Протић и молио да га одреди за пилота празног хидроплана.
Владета му рекао да зна да је врсни летач, али да због прописа пилот не сме да полети са хидропланом док не заврши обуку и не научи маневрисање по води.
Милета му је са сузама у очима рекао да се осећа способним за коришћење тог авиона, да је летео у свим врстама хидроплана југословенског поморског ваздухопловства, и молио га да не дозволи да један од најбољих хидроплана света падне у руке Талијанима, а њега да пошаљу у ропство. Сви су стали на Милетину страну и Петровић је пристао да Милета управља авионом.
Те ноћи, за само неколико сати, Милета је савладао технику пилотирања авионом, који је био нов и за чијим командама никада није седео.
Ујутро, 16. априла 1941,србски соко, са својим новим хидропланом “Дорније”, под бројем 306, прикључује се ескадрили и полеће за Грчку.
После кратког задржавања у грчким поморским базама, ескадрила 22. априла стиже у Абукирски залив у Египат, недалеко од Александрије.
Била је то једина војна јединица бивше југословенске војске која је организовано прешла на страну Савезника, са циљем да настави бробу против заједничког ратног непријатеља.
Код Енглеза
По доласку у Египат, у Абукир, дочекали су их Енглези. Тражили су да предају авионе и оду у Аман (Јордан). Наши летачи то нису прихватили, посебно Милета Протић. Чак су запретили да ће оружјем бранити своје авионе.
По доласку у Египат, у Абукир, дочекали су их Енглези. Тражили су да предају авионе и оду у Аман (Јордан). Наши летачи то нису прихватили, посебно Милета Протић. Чак су запретили да ће оружјем бранити своје авионе.
По доласку у Африку југословенска ескадрила, у сарадњи са енглеским ваздухопловством, извршава борбене задатке.
Више од годину дана Милета Протић је скоро свакодневно полетао на ратне задатаке. Штитили су прилазе лукама у Абукиру и Александрији, пратили савезничке конвоје, уништавали непријатељске подморнице, проналазили и спасавали посаде оборених савезничких авиона и водили борбе са непријатељским авионима.
Британци су хвалили њихову храброст, знање, вештину и дисциплину, а египатска штампа је објавила репортаже о подвизима југословенске ескадриле.
Милета Протић је на тим борбеним задацима провео годину и 16 дана и добио је три похвале „За одлично вршење ратних задатака“, све су од енглеског команданта 201. групе, и једну од команданта британског ваздухопловства на Блиском истоку маршала Тедера „За сјајне примере преданости и привржености служби, за висок ступањ дисциплине и за успешно оперативно дејство са 206. групом.”
Наставиће се.
