Kako to zaljubljenost prelazi u ljubav, šta je važno da jedna ljubavna veza opstane, kao i kako je ovo brzo vreme u kom živimo uticalo na ljubav među ljudima, za BAP VESTI govori diplomirani psiholog Jasna Lukić, inače profesor psihologije u nekim bačkopalanačkim školama.
Kažu da je ljubav kraljica emocija. Kako psihologija definiše ljubav, da li se ljubav uopšte može definisati?
Naravno da može, no ta definicija će zavisiti od toga kako ljubavi prilazimo. Da, pesnik bi rekao je to kraljica emocija, nešto misteriozno i neobjašnjivo; medicinar bi pričao o feromonima i telesnim promenama… A psiholog (naučnik) bi rekao da ljubav ne postoji sama za sebe, van ljudi, već je složena emocija (sentiment), odnos između dvoje ljudi.
Sadrži ona u sebi mnoge jednostavne emocije: radost, ponos, zadovoljstvo, ali i tugu, bes, strah… Kada će se koja emocija javiti, zavisi od same sitacije. Sve je to ljubav. Nimalo jednostavno, zar ne?
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
Partnerska ljubav. Šta je najvažnije da ljubav između partnera opstane i traje?
Kada govorimo o ljubavi, govorimo o biću koje voli i koji je voljeno. Partnertsku ljubav određuje značenje koje pripisujemo nekome ili nekom odnosu, na osnovu standarda i kriterijuma koje posedujemo. Otkuda nam te predstave o ljubavi, kakva ona treba da bude? Iskustvo formira te predstave, odrastanje, vaspitanje, posmatranje parova oko nas – ti primeri svesno, a posebno nesvesno (na pr. učenje po modelu) oblikuju naša očekivanja kada je ljubav u pitanju.
Posebno jak danas je uticaj medija koji nudi veliki broj modela. Na kraju, da bi ljubav opstala, stvar je izbora. Međusobne predstave se porede, preispituju, uskladjuju (ili ne?), pri čemu je komunikacija neophodna (zaista, ne očekujte da vam neko čita misli). Tek onda kada se osveste predstave (očekivanja) i preispita i možda redefiniše sopstvena predstava, stvara se dobra osnova za trajan odnos.
Pojasnite nam, šta je zaljubljenost, a šta prava ljubav, kako mlada osoba može da prepozna razliku i zaista od srca nekom kaže „Volim te“.
Zaljubljenost je stanje, u kojem volimo predstavu o nekoj osobi, ili predstavu o samoj ljubavi (osobe su zaljubljene u ljubav samu). Ne vidimo osobu kakva ona zapravo jeste. Stanje zaljubljenosti jeste lepo, no koliko god hteli da potraje, neminovno se završava, jer se na kraju ipak susrećemo sa realnošću. Jedna od kombinacija je da zaljubljenost pređe u ljubav. (Iako ljubav uopšte ne mora nastati iz zaljubljenosti, već i iz drugih, pa i negativnih emocija)!
Ljubav, sa druge strane, je odnos realnosti. To znači prihvatiti partnera, onakav, kakav jeste! Prihvatati ga sa svim vrlinama i manama, kao celinu, doživljavati ga kao značajnog i bliskog.
Često možemo čuti od starijih generacija da se mladi danas ne vole kao što su se oni voleli nekad. Veze brzo pucaju, brakovi se razvode… Zašto je to tako po vašem mišljenju, da li je i kako je to ubrzan tempo života koji danas živimo, uticao na ljubav?
Sam odnos ljubavi je, kao i sve pod uticajem socijalnih faktora. Ta socijalizacija čini se jačom, kroz industralizaciju i rast tehnologije, a posebno jačanjem uticaja medija. Ono što se menja jesu granice, prava i slobode, menja se sam sistem vrednosti, dok lični identitet slabi. Na kraju, bez obzira na sve, svako je odgovoran za izbore koje pravi i prepušten svojoj savesti.
Da li ljubav podrazumeva žrtvovanje? Šta znači „prvo zavoli sebe, pa ćeš onda moći i druge“?
To zavisi od predstave o ljubavi koju neko ima. Neki misle da je ljubav žrtvovanje, drugi da je ključ u strasti, za treće ljubav je smisao života ili smatraju da u pravoj ljubavi nema konflikta ili ravnodušnosti, da je ljubav večita zaljubljenost, strast, bezuslovna, jedna za ceo život… Sve su to različite predstave koje svako od nas ima o ljubavi, svi imamo svoje definicije šta ljubav za nas jeste. Ako ostanemo slepo verni svojoj predstavi, idući iz veze u vezu i pitajući se „Šta to nije u redu sa mnom?“, očigledno da ponavljamo loš obrazac ponašanja, da je naša predstava disfukcionalna i traži rešenje, promenu. (Kao da gledate „Russian dolls“ ili „Dan mrmota“). Potrebno je uskladiti predstavu sa stvarnošću.
Voleti sebe je baza za izgradnju samopoštovanja i shvatanja značaja lične vrednosti. Nije dobro ako u ljubavi postoji samo „Ja“ il samo „Mi“, za kvalitetan odnos mora biti i ljubavi i samoljubavi!
Koja bi bila vaša poruka mladima, onima koji sada plaču zbog neuzvraćene ljubavi, ali i onima koji puni ljubavi ulaze u brak?
Osoba koja voli sebe neće procenjivati svoju vrednost u odnosu na ljubav, naročito neuzvraćenu i neće trpeti sve u tom odnosu ljubavi. Treba naći takvog partnera, čije lične kvalitete, doživljavamo kao dovoljno vredne, a čije mane nam ne smetaju suviše!
Šta je po vašem mišljenju uzrok tome što brakovi i veze kratko traju?
Več rekoh ponešto ranije o destruktivnoj ljubavi, ako bih nešto morala da ponovim je otpor prema promenama, preispitivanju sebe i preuzimanje odgovornosti za izbore i odluke koje pravimo. Slabljenje ličnog i porodičnog identiteta, uz jake socio-faktore vodi ka infantilnom ponašanju i nedostatku odgovora na pitanje „Ko sam ja?“ i eto recepta za disfunkcionalnu vezu ili brak.
I na kraju, da li je ljubav dovoljna i najvažnija da jedna veza opstane? Da li je ljubav po vašem mišljenju pokretač svega?
Svi bi verovatno voleli da je tako, mladi posebno, no nije. Za kvalitetnu vezu ili brak, nije dovoljna samo ljubav. Itekako treba poštovanja, razumevanja, strpljenja, poverenja i drugih vrednosti koji je grade stabilnom. Partnerska ljubav je važna, ali ne i presudna. Ona nije jedini smisao života, sam život i sve ono što mi smatramo vrednim u njemu je smisao života.
