Ljubav prema pecanju koja traje pola veka

Pet dozvola ribolovca Nandora Šomošija iz Palanke zbunilo čuvare

1
6370

Šomoši su starinom Bačkopalančani, a Nandor Šomoši uskoro odlazi u penziju, pa smatra, kao i većina na pragu trećeg doba, da treba ispričati šta je voleo u mladosti, zrelom dobu i na pragu druge polovine sedme decenije, piše Dnevnik.


Kratka definicija afiniteta ovog čoveka može se svesti na odgovoran posao u ovdašnjem Javnom komunalnom preduzeću „Komunalprojekt“, ali i na njegove dve druge ljubavi – ribolov i gurmanluk.

– Blizu četiri decenije radim u „Komunalprojektu“, odnosno u Radnoj jedinici „Gradsko groblje“ – počinje svoju priču simpatični i u društvu poznati Nandor. – Nikada nisam menjao radnu jedinicu, ali jesam radna mesta, jer radio sam kao grobar, v.d. upravnik, upravnik groblja, a sada sam referent za katastar groblja. To mi je posao i po tome me znaju svi kojima sam pomagao pri sahranjivanju svojih bližnjih, ali i oni koji se kao i ja spremaju da jednog dana promene svoju adresu…

 

Povod za razgovor bila je činjenica što je 7. decembra prošle godine Nandor na „Manićijadi“ u Novom Bečeju iz Tise izvadio najkrupnijeg zimskog manića koji je vagnuo 690 grama i za to dobio dva pehara. Upecao ga je prve, kako kažu probne večeri u 18 sati i to u konkurenciji 52 pecaroša, a drugog dana 70-tak takmičara upecalo je samo dva manića.

– Pecanjem se bavim pola veka, odnosno toliko godina imam plaćenu dozvolu – smireno priča Nandor.

– Bilo je godina kada sam morao, da bi pecao na svim ovdašnjim vodama, vaditi i plaćati dozvole za pecanje na Dunavu nizvodno do mosta koji spaja Bačku Palanku i Ilok, pa drugu uzvodno od mosta, te na zalivnom jezeru „Tikvara“, četvrta je bila za pecanje u kanalima DTD i peta u barama i rukavcima kojima je upravljala Vojna ustanova „Karađorđevo“.

– Izvadio ja svih pet dozvola, pa nizvodno od mosta, između dve vrbe, zabacio pet štapova, a grane mi smetaju da zabacim i šesti štap. Znam da su dozvoljena tri štapa sa po dve udice, ali već sam ja nahvatao lepe ribe koja je u čuvarki. I dok sam ja gledao kako ću ponovo da zabacim pored mene se pojavi čamac sa tri uniformisana ribočuvara koja mi žele dobar dan, a ja im odgovaram. Pitaju da li imam dozvolu, a ja kažem da imam pet. Sredovečni čuvar gleda dozvole i krsti se, stari ćuti, a mlađi me pita da li znam da je dozvoljeno pecanje sa tri štapa!? Velim da znam i ćutim. Najstariji uze dozvole, gleda i kaže mlađim kolegama da me ostave na miru, jer u svojoj karijeri nije video da neko radi hobija plati toliki novac za dozvole, ali i dodade da zabacim i šesti štap.

Nandor kaže da mu ne smeta što ribočuvari kontrolišu njih rekreativne pecaroše, ali da mu smeta kada pred ovdašnjom Gradskom pijacom vidi da ljudi, a zna da nemaju nikakve dozvole, prodaju ribu, pa čak, na primer, i linjake i kečige, riblje vrste koje su u trajnoj zabrani…

– Skup je moj hobi, jer sam prošle godine, primera radi, u ovdašnjoj prodavnici ribolovačkog pribora potrošio najmanje 100.000 dinara – konstatuje Šomoši i dodaje da mu nije žao.

– Ja što volim, a volim kvalitet i čuvam pribor, platim. Danas imam spremnih 6 štapova za Dunav, 10-tak za kanale, 2 bolonjeza, ali i 30-tak teleskopa. U životu sam uhvatio dosta ribe, ali kao pošten pecaroš, priznajem da mi je bila najveća štuka od blizu 10 kilograma, ali bilo je puno šarana od 3-5 kilograma.

Nandor voli i da kuva pa je pre par godina u Bačkom Novom Selu, a tamo znaju dobro da kuvaju ribu u kotliću, osvojio na takmičenju među 50-tak kuvara drugo mesto za svoju ekipu.

 

Možda zvuči malo čudno, ali Nandor ističe da voli svoj posao koji radi na groblju. Dodaje da ljudi ne znaju koliko je to težak i odgovoran posao, jer, na primer, on određuje grobna polja, redove i mesta. U šali veli da se čovek ne mora roditi, ali mora umreti.

– Groblja su istorija jednog naroda, država i društva konstatuje sagovornik, a naš posao je posebno odgovoran, jer je smrt, najčešće osetljiva stvar za rodbinu pokojnika – veli Nandor

-Čistim i dešifrujem spomenike, a ima ih i sa početka 19. veka. Bojim se da kada odem u penziju ovde neće imati ko to da radi, jer vidim da mlade to ne interesuje. Imate, primera radi, spomenik na kome se ne mogu iščitati datumi rođenja i smrti, imena i prezimena. Onda ja uzmem moja priručna sredstva i to dešifrujem, upišem i unesemo u kompjuter. Na starim grobljima u Palanci, ali i u selima, ima grobova izbeglica, sahranjenih koji su umrli u stračakim domovima, a rodbina se nije javljala. Obični krst istrune, slova otpadnu i nestanu. Nije pošteno da se ne zna ko tu počiva, pa sam ja otkrio da na osnovu eksečića koji su ostali na krstu kada su kucana slova otkrijem koje je koje slovo. Dnevno znam da obiđem i po sto grobnih mesta, odnosno 200 grobova.

U poslu su mu se dešavale i lepe i strašne priče, kao iz nekih filmova. Jednom prilikom besan čovek dođe do njega i veli da će upokojiti jednog kamenoresca koji nije ispisao slova i datum na spomenik pokojnika kome sutra daju godišnji pomen. S večeri traži da on to uradi ranom zorom i da će platiti šta košta da košta.

– Odem ja u zoru na seosko groblje i vidim gde je problem – objašnjava Nandor. – Spomenik je postavljen nisko pa ima svega 80 centima od humke gde treba ispisati slova. To se ni stojećki ni čučećki ne može. Uvek sam spreman, pa alatom pomerim ploču, a ašovčićem se ukupam skoro do ramena i klešem slova. Ali, kao i svuda tako i na tom groblju pored pokojnika grobna mesta su rezervisali srodnici, pa ja vidim da dve starije gospođe dolaze da očiste od korova svoja grobna mesta kako bi bila čista kada dođe rodbina. Prolaze pored mene i ne javljaju se, a ja se bojim da se javim. Kada me je prva videla, onako kako mi samo glava i ruke vire iz grobnice, počela je da se ljulja i hikće AAA. Kažem joj da sam živ i da sedne te da ću iz kola doneti vode, a tada i sa druge strane čujem AAA… Na moju sreću gospođe nisu umrle, a, eto i ja sam živ i kuvam za drugare pasulj sa suvim mesom.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here