„Pričala sam na konferenciji koja se bavila temom žene u IT-u. Diskutujemo na panelu, dva muškarca i ja, a u publici 95 posto žena. Onda se pitam, šta mi radimo ovde? Koga osvešćujemo? Žene? One već znaju da žele, hoće i mogu“.
Žena u muškim cipelama. Lepotica u programerskim vodama. Koga pitati o emancipaciji nego nju. Dragana Čalija (33) iz Bačke Palanke osnivač je i direktor softverske kompanije „Saint D“ u Novom Sadu. Svoju aplikaciju „Orderengine“ trenutno plasira na svetsko tržište pa od jesenas živi na relaciji Novi Sad-London.
Popile smo kafu i ispričale se, kako samo žene umeju. Dve poprilično drugačije žene složile su se oko jedne stvari – emancipacija nije samo pobuna i borba već proces koji se radi planski edukacijom oba pola.
„Na našim prostorima vrlo je teško biti poslovna žena jer vas vrlo često prvo posmatraju kao objekat, a tek kasnije kao nekog ko zna posao. U Londonu toga nema, kad se prvi put sretnete sa nekim u vezi posla, vi možete biti sređeni ili ne, našminkani ili ne, potpuno je nebitno i ko ste i šta ste kad je posao u pitanju“, kaže Dragana.
[wonderplugin_slider id=174]
Pogledaj: Uspešne žene opštine Bačke Palanke – Dragana Čalija
Ona dodaje da ono što je važno kad je emancipacija u pitanju jeste sloboda. Ona je ženama donela slobodu u mnogim oblicima. „Hoćeš da radiš? Radi. Imaš pravo da odlučuješ da sa svojim životom radiš šta god hoćeš“.
„Emancipacija je za mene važna, jer sam svojim ambicijama, ciljevima i željama oduvek bila žena koja se nije uklapala u tradicionalno poimanje žene“.
U svoj toj borbi za prava žena gubi, se pravi smisao – da li se neko buni samo radi pobune ili da bi zaista dobio svoja prava? Pravom borbom Dragana smatra upravo to da žena dobije prostor da pokaže da neki posao nije samo „muški“, već da žene mogu podjednako, a možda i bolje da rade neki posao. To nam je omogućila emancipacija.
Danas postoji puno raznih udruženja za podršku ženama u IT industriji, ženama preduzetnicama… U profesiji u kojoj su dominirali muškarci, žena je teško dobijala prostor da pokaže svoje znanje, a tek onda kad uspe da pokaže da ume i zna, postaje prihvaćena. Ipak, Dragana smatra da to udruživanje i motivisanje žena da se priključe IT industriji i programiranju postaje usiljeno, i opet svedeno samo na žene. Poenta je, kaže ona, spojiti i žene i muškarce i infiltrirati žene u tu profesiju, a ne vršiti neki vid napada.
„Pričala sam na konferenciji koja se bavila temom žene u IT-u. Diskutujemo na panelu, dva muškarca i ja, a u publici 95 posto žena. Onda se pitam Šta mi radimo ovde? Koga osvešćujemo? Žene? One već znaju da žele, hoće i mogu. Treba spojiti dve grupe, žene koje žele da budu na primer, programeri sa muškarcima koji su u tim vodama, izmešati ih, edukovati i pokazati da su žene podjednako sposobne. Emancipacija se radi planski, ona ne treba da predstavlja revolt već integraciju žena i prihvatanje da svi imamo pravo na izbor“, priča naša sagovornica.
[wonderplugin_slider id=10]
Šta žena želi, a šta okolina očekuje od nje?
Pitala sam Draganu na kraju šta je to što bi poručila ženama, kako da se odvaže i svoj život uzmu u svoje ruke, rade šta žele, a ne šta drugi očekuju od njih. „Moraš biti lud“, kratko i jasno kaže Dragana.
„Moraš biti lud, ali u tom smislu da ne razmišljaš nego samo ideš ka svom cilju. Hiljadu i jedan razlog naći će jedna žena zašto nešto ne bi. Važno je da sebi postavi prioritete jer nikad ne možeš imati sve. Šta je to što želi da postigne, na šta može da pristane, na šta ne. Problem je što mnoge žene sebi ne dozvoljavaju da postave pitanje „Da li ja to želim“ ili radim jer tako neko drugi kaže da treba“, rekla je Dragana Čalija.
Šta je to što želiš? I da li želiš to što si sad? Da li te je neko to pitao? Da li si sebe to pitala?
