Пре нешто више од педесет година Гајдобрани су се могли похвалити тениским тереном. У то време, терен за тениску игру, нису имале ни много урбаније средине.
Управо зато, ни мало не чуди што је његова изградња, а касније и коришћење, изазивало велику знатижељу не само Гајдобрана, већ и житеља околних места.
Један од оних који је 1969. године учествовао у изградњи првог тениског терена у овом селу, био је Мирослав Мишо Гатало. Заједно са браћом Јелачић, старијим Новицом и млађим Миладином, Мишо је започео градњу терена, који је на њихово задовољство завршен у најкраћем могућем року.
– Ишао сам у средњу школу у Нови Сад, и као велики заљубљеник у тенис, посећивао сам тениске мечеве – каже, сећајући се тог времена Мишо Гатало.
– Управо тада, у мени се јавила велика жеља, да и ја једног дана почнем да тренирам тенис. То је био главни разлог, што сам са истомишљеницима, браћом Јелачић направио договор да почнемо изградњу тениског терена.
Договор између Новице, Миладина и Миша реализован је у другој половини 1969. године.
– У башти породичне куће Јелачића, почели смо током лета изградњу тениског терена. Радили смо ударнички. Уз помоћ „шатапа и канапа“, нашу замисао смо у кратком врменском периоду спровели у дело. Најпре смо оивичили границе терена, а након тога смо приступили извођењу земљаних радова. Ентузијазма нам није не достајало, па смо радећи од јутра до сутра, брзо напредовали.
– Након завршетка земљаних радова, будући тениски терен, насули смо шљаком, потом глином, и на крају ситном шљаком. За неке послове, ангажовали смо и мајсторе. Они су направили стубове за мрежу и поставили их на средини терена. Помоћ у постављању мреже пружио нам је комшија Љубиша Иванишевић, који је фиксирао стубове. Новица је успео, не знам како и на који начин, да набави тениску мрежу. На крају смо терен оградили жицом, па је он био спреман да прихвати прве тенисере. Када је све било готово, нашој срећи није било краја. Радовали смо се као мала деца – сећа се Мишо.
Да срећа кратко траје, уверили су се на властитом искуству. Наиме, њихов тениски терен, био је у функцији само две сезоне.
– На нашу велику жалост, али не само нашу, терен је након две године зарастао у траву. Разлог. Новица је отишао на школовање у Суботицу, ја сам након завршетка средње школе запослио у Новом Саду, тако да више нисмо били у могућности ни да га одржавамо, а самим тим ни да на њему играмо.
– Нисам се никако мирио са тим. Тенис сам много волео, да бих му тек тако рекао збогом. Управо зато, одлазио сам на тениске терене СРЦ „Тиквара“ у Бачкој Паланци, где сам почетком осамдесетих година, играо тенис рекреативно. Почетком деведсетих година, тачније 1992 и 1993. године, био сам један од спаринг партнера Ивану Дуганџићу, који је у то време био један од најталентованијих играча у држави, чак је побеђивао и Новака Ђоковића. Иван је 1995. године освојио титулу првака државе у пионирској конкуренцији – наглашава Гатало.
Нову страницу у бављењу тенисом, јунак ове приче почео је да исписује 2012. године. Те године, су браћа Грубачић Владимир и Александар, изградили отворени тениски терен у Гајдобри.
– Када је терен отворен у тренингу сам имао двадесетосам девојчица и дечака, које сам уводио у тајне тениске игре. Кроз „моје руке“ прошли су изузетно талентовани тенисери Саша Шаровић, Михајло Табаковић и Митар Шутић. Нажалост, иако су били суперталентовани они нису остварили запаженије резултате у овом спорту.
Немогућност да тренирају зими, био је основни разлог, што у томе нису успели. Један од оних којима сам показао тениску азбуку је и деветогодишњи Владимир Грубачић, који у овом тренутку спада у ред најталентованијих тенисера у пионирској конкуренцији у Војводини, а вероватно и шире. Под условиом да настави вредно и упорно да ради, Владимир би могао стасати у изузетног тенисера – напомиње Мишо и исказује наду да ће и његов унук Коста једног дана постизати добре резултате, јер је почео поново да исказује интересовање за тениску игру.
