Kifla za Riplija?

Milivoj Laćarac 1970. godine napravio kiflu koja je još uvek „živa“

0
1688

Kada je, daleke 1970. godine, pekar iz Ljube Milivoj Mića Laćarac zamesio i ispekao kiflu, sigurno da nije ni slutio da će ona doživeti „duboku starost“.


Naime, kifla je još uvek „u životu“ i nalazi se „na čuvanju“, kod Mićinog sina Ignjata. Ignjat, koga gotovo svi zovu Sremac, preselio se 1973. godine iz Ljube u Bačku Palanku, gde danas živi sa suprugom Dragicom u Ulici cara Lazara, a kiflu čuva kao najveću dragocenost.

– Kifla ima izuzetno zanimljivu i „burnu prošlost“ – započeo je svoju priču Ignjat.

– Naime, moj otac je bio pekar, a pekarskim poslom, bavio sam se i ja do penzionisanja. Pekara u kojoj je otac svojevremeno radio, a vrlo kratko i ja, nosila je naziv „Kod Miće“. Bavila se gotovo isključivo proizvodnjom hleba, a u retkim prilikama u njoj su pravljenje i uglavnom deljene kifle. Jedna od takvih prilika, bio je 8. mart 1970. godine, kada je otac proizveo nekoliko desetina kifli. Jedan od onih koji je imao privilegiju da ga otac počasti sa šest – sedam kifli, bio je i naš komšija Marko Samardžić.

[wonderplugin_slider id=181]

 

Marko je osmog marta poneo kifle kući, ali mu je jedna od njih ispala iz džepa i otišla u postavu kaputa, a da on to nije ni osetio. Nakon pet – šest dana, Markova supruga Kristina je slučajno otkrila, da se kifla nalazi u postavi kaputa i rešila je da je sačuva.

Zvuči gotovo nestvarno, ali bilo je tako, Samardžići su kiflu u svojoj kući čuvali petnaest godina. U vreme kada je kifla već ušla u prilično „zrele godine“, imala je deceniju i po, Kristinin i Markov sin Vlada, hteo je da je pokaže nekim poznanicima, a nakon toga da je pojede. Međutim, uzimajući kiflu iz ormana, Marko je pao sa stolice, a orman na njega.

Sticajem okolnosti ostao je nepovređen. Posle tog događaja, Vlado je kiflu doneo kod mene u Bačku Palanku, gde sam se u međuvremenu preselio i oženio. Izučivši pekarski zanat u Erdeviku, Sremac je nastavio očevim stopama. Jednu godinu radio je u porodičnoj pekari „Kod Miće“.

Nastavio je tamo gde je njegov otac stao 8. marta 1970. godine kada je iznenada preminuo. Međutim, kada je otišao na redovno služenje vojnog roka, pekara je prestala sa radom, pa je nakon skidanja vojničke uniforme odlučio, da 1973. godine potraži posao u Bačkoj Palanci.

– Na moju veliku radost 1. juna 1973. godine, zaposlio sam se u bačkopalanačkom „Žitoproduktu“. Počeo sam kao pekar, a kasnije sam promenio nekoliko radnih mesta. Međutim, kiflu koju je otac napravio i ispekao u martu 1968. godine, sam čuvao i čuvam, kao najveću dragocenost. Jednako sam je čuvao prvog dana, kao što je čuvam i danas.

– Ona ima „počasno mesto“ u našoj kući i svi je smatramo „suvenirom“ od posebne važnosti. Nije nam bilo teško da je sačuvamo, kada smo rušili staru kuću i pravili novu, odnosno kada smo se selili. O kifli i danas posle toliko godina, brinu podjednako gotovo svi članovi moje porodice, ona je naš mezimac, naš trofej. Ona je vremenom postala naš „član porodice“, i nastojimo da je čuvamo i pazimo, kako bi trajala što duže.

– Za sada na kifli nisam primetio znatnije promene u bilo kom smislu, osim što joj je boja nešto tamnija u odnosu na ranije – nastavio je Sremac.

O tome kako i na koji način je „konzervirao kiflu“, koja je 7. marta ove godine „proslavila“ pedeseti rođendan, Sremac kaže:

– Zanimljivo je da je kifla prvih šest meseci „svog života“, dok se sušila, provela u celofanu. Nakon toga, smeštena je u jednu kutiju u kojoj se i danas nalazi. Čuvaću je do kraja mog života, pod uslovom da ne bude nekih iznenađenja, pa kifla u međuvremenu ne završi tamo gde ne želimo. Velika mi je želja, da ona doživi još dublju starost, i da jednog dana navrši sto godina života.

[wonderplugin_slider id=154]

 

– Kiflu čuvam u spavaćoj sobi u jednom ormanu, a da bi se uverio u njeno „zdravstvenio stanje“, tri puta godišnje je vadim iz salveta u kojima se nalazi, kako bi se uverio da nije, ne daj Bože obolela. Kifla je inače napravljena od 60 grama testa, dok se današnje kifle izrađuju od 100 grama testa. Zanimljivo je da kifla tokom pečenja, izgubi deset odsto svoje težine.

Ko zna, možda vremešna kifla porodice Laćarac, jednog dana završi u knjizi „Verovali, ili ne“? Od sveg srca to i želimo Ignjatu Laćarcu, njegovoj supruzi Dragici, ćerkama Veri i Vesni, njihovoj deci Davidu i Lari, koji će je brižno čuvati, i produžiti joj život.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here