Krajem prošlog i početkom novog veka nije bilo bogatijeg kluba u Jugoslaviji, od Sintelona. Tim iz Bačke Palanke nudio je uslove kakvi su samo mogli da se zamisle. Bio je to dovoljan magnet da u vojvođanski gradić krenu svi.
Bilo je svega u Sintelonu, samo ne trofeja. Bilo je neverovatno da ekipu čine takvi pojedinci, a da je za mnogo, da ne kažemo previše uloženih sredstava, izostala titula. Samo jedan nacionalni kup premalo je za onakav tim.
Bačka Palanka je bila usputna stanica mnogim igračima koji su kasnije pisali stranice rukometne istorije, bilo evropske, ili srpske. Danijel Anđelković, Ratko Nikolić, Nikola Kojić, Nebojša Golić, Ljubomir Pavlović, Nenad Damjanović, Dragan Sudžum, zatim Igor Rađenović, Draško Mrvaljević, Danijel Šarić, samo su neki od igrača koji su nosili bordo-teget dres.
Klub koji je osnovan 1952. godine pod imenom Tekstilac, kada je 1970. godine izborio plasman u Drugu saveznu ligu promenio je ime u Seintelon, pošto ga je pod okrilje uzela ova fabrika za proizvodnju tekstilnih i PCV podova.
Devedesete godine bile su turbulente u bitisanju bačko-palanačkog ponosa. U sezoni 1992/93 Sintelon se vratio u Drugu državnu ligu, a godinu dana kasnije postao je član elitnog ranga, gde se zadržao dve godine, a onda je ponovo morao u niži rang. Ipak, usledio je ekspresni povratak u elitu 1996/97. kada je zabeležen i najveći dotadašnji uspeh, finale Kupa Jugoslavije.
Najuspešnija sezona u klupskoj istoriji desila se 1999/2000, kada je Sintelon osvojio jedini trofej u istoriji i završio šampionat kao drugi. Uz to, u debitantskoj sezoni na međunarodnoj sceni tim iz Bačke Palanke igrao je polufinale Kupa gradova, dok je godinu dana kasnije igrao četvrtfinale Kupa kupova. “Tikvara” je bila svedok mečeva protiv Škevdea, Krasnodara, Trebnja, Valjadolida, kasnije Skjerna, Ademar Leona…
Ipak, vrlo brzo posle toga došao je kraj. Ako u svakom zlu ima nešto dobro, onda je u timu iz Bačke Palanke bilo to što su istupanjem iz lige, odnosno novim početkom pružili priliku klincima iz sopstvene škole, koje je predvodio Predrag Petljanski. Tri godine kasnije, u sezoni 2005/2006. Sintelon se vratio u elitu, ali vrednija od toga bila je niska bisera koja se rodila u našoj zemlji. Neki od tih momaka (Bojan Beljanski, Žarko Šešum, Nemanja Stambolija, Vladimir Abadžić, Goran Kostelac, Miloš Maksimović, ali i Dobrivoje Marković i Rajko Prodanović, koji su se kasnije proslavili u Jugoviću) bio je deo kadetske reprezentacije SCG koja je osvojila zlato na EP i SP za kadete, neki juniorske (Marko Vujin, Marinko Kekezović, Milan Mirković, Šešum, Vujin, kao i pomoćnik Veselina Vujovića Predrag Petljanski).
Kadeti SCG su 2004. godine u prepunom “Pioniru” savladali Hrvate i popeli se na krov Evrope, godinu dana kasnije pokorili su i svet. Tadašnji juniori su se okitili srebrom na svetskoj smotri u Mađarskoj…
Uprkos članovima zlatne selekcije naše zemlje, nije se izbegla najgora sudbina. Klub koji je u međuvremenu promenio ime u Tarket, 2009. godine nestao je sa rukometne mape Srbije. Danas u Bačkoj Palanci postoje Lavovi, klub koji nema veze sa prethodnim velikanom.
– Krenuli smo od treće lige, od nule, za tri sezone smo se vratili u elitu. Tu treću ligu smo završili bez poraza. Ekipu su činila izmešana tri godišta naše škole, plus neki povratnik kao Obrad Ivezić. Na početku takmičenja u drugoj ligi došao je Jovica Elezović, do tada nas je vodio Predrag Petljanski – priseća se Bojan Beljanski, dugogodišnji reprezentativac naše zemlje u razgovoru za MaxBet Sport.
Da li ste verovali da klub kakav je bio Sintelon, ili Tarket može da se ugasi?
– Nisam mogao da verujem! Sećam se, trebalo je da se igra utakmica Tarket – Crvena zvezda, ali zbog neplaćenih računa ljudi iz hale nisu daozvolili da ekipe uđu u dvoranu, odnosno da se odigra utakmica. U međuvremenu se, valjda, privatizovala fabrika Sintelon, prestala su ulaganja u klub… Bio sam šokiran kada se to desilo, mislio sam da će klub da funkcioniše zarad dece, rukometa, ali eto…
Generacija Sintelona, čiji ste bili član, bila je vanserijska. Da li je to slučajnost, ili se u isto vreme na istom mestu našlo toliko rukometnih bisera pa su se izrodili “zlarni kadeti”?
– Imam filiozofiju da je generacija ’86 vanserijska u svim sportovima, da se “pogodila”. Ne samo kod nas, već svuda u svetu. Pogledajte koliko vrhunskih sportista je rođeno ’86? Sintelon je samo doprineo da izaberemo rukomet. Mislim da su uslovi koje je nudio bili najbolji u tadašnjoj Jugoslaviji. Ne mislim, tvrdim. Predrag Petljanski je bio zagrižen, dosta je radio s nama, tako da bih rekao da je 50:50 slučajnost i sreća, odnosno dobar rad i genetika. Sve se potrefilo.
Da li članovi te generacije okupe preko leta?
– Kako da ne! Nas petorica, šestorica se non-stop čujemo, imamo grupu na Vocapu, a svakog leta se obavezno nađemo, pozovemo i Savketa (Aleksandar Savić, trener), Petljanskog…
Možda će ta grupa momaka “sutra” da uči neke nove klince rukometu, kao Petljanski i Savić vas?
– Imamo neke planove. Svi smo na zalasku karijera. Videćemo, ko zna… Bitno je da kroz Lavove postoji bar taj tračak nade, postoji neka podloga, igra se rukomet u Bačkoj Palanci – zaključio je Beljanski.
