Лазар Дунђерски је био „круна“ имућне и угледне породице Дунђерски, која порекло води из Херцеговине. Породица се из Херцеговине преселила у Суботицу, тада јужни део Угарске, али се након Ракоцијевог устанка почетком XVIII века населила у Сентомашу (данас Србобран). У Сентомашу је рођен Гедеон – Геца Дунђерски, који је имао три ћерке и три сина. Један од Гедеонових синова, најмлађи, био је Лазар Дунђерски, који је рођен априла 1833. у Србобрану, а умро је у лето 1917.
Лазар као трговац
Без обзира на касније богатство, на почетку своје трговачке каријере Лазар Дунђерски није био успешан, јер је изгубио новац на својој првој трговини. У Беч је отишао 1853. на студије права, али се због слабог здравља вратио кући у Сентомаш већ следеће, 1854. године. По повратку из Беча, здравље му се поправило, па му је отац Гедеон дао новац да започне посао – Лазарев задатак био је да прода лађу зоби. Међутим први Лазаров пословни подухват је пропао, на том послу је изгубио 4000 форинти и вратио се кући банкрот. Тада му је отац рекао следеће: „Ако си нешто изгубио, иди тамо где си изгубио, па ћеш наћи“, што је Лазар тумачио као велику подршку и сазнање да у послу губитак не треба схватати трагично. Са 22 године, 1855, Лазар се оженио Софијом Георгијевић. Тада је, по сопственом сведочењу, његов иметак био тек мало већи од мираза његове жене, а на свадби је, са Лазареве стране, присуствовао и Јован Јовановић Змај. Брак са Софијом је потрајао 60 година, а од једанаесторо деце, дечији узраст преживело је петоро – три ћерке (Олга, Милка и Јелена – Ленка) и два сина (Ђорђе и Гедеон).
Поседи Лазара Дунђерског су у другој половини XIX века толико нарасли, да су ушли у легенду, а презиме Дунђерски постало је синоним за богатство. Лазар се обогатио у трговини житом и важио је за једног од највећих (ако не и највећег) трговца и произвођача жита у Аустроугарској. Димитрије Боаров у књизи Дебеле књиге и дебеле мачке из 2011. сумира имање Лазара Дунђерског на прелазу векова:
„Уосталом, кад је о формату реч, не треба заборавити да је око 1900. године један Лазар Дунђерски обрађивао 42.000 катастарских јутара, да је годишње испоручивао 11.000 вагона хране, преко сопствене флоте трговачких бродарица. Такође да је сазидао две фабрике алкохола, две пиваре, једну уљару, велике млинове у Новом Саду и Инђији. Био је власник фабрике тепиха у Бечкереку, један од главних акционара Српске банке у Загребу и Централног кредитног завода у Новом Саду. Познато је да је изградио зграду Српском народном позоришту, а у Пешти завод за српску женску омладину Ангелијанум. Није се тада случајно певало: „Од Мохача, па до Аде, то Дунђерски све имаде. Од Будима до Мохола, Дунђерског шкрипе кола. Ко Дунђерског не воли, нек у очин изволи!’ Чика Лаза се у стицању имања држао упутства свога оца Гедеона: ‘Купимо нашој деци тепсију, па нека сваке године једу гибаницу, тепсија ће остати!’ Деца су му, како који, потрошила и тепсију“.
Подсетимо, јутро износи 0,57 хектара, а један вагон има 10 тона, па је тако Лазар Дунђерски у напону снаге имао скоро 24.000 хектара земље. Др Весна Димитријевић наводи један детаљ који илуструје однос према материјалном Лазара и његовог најстаријег брата Александра. „Александар, кога су звали и Шандор, Шаца, био је везан за земљу и стоку. Већи део живота је провео у Сентомашу и, по речима његовог брата Лазара, посебно је волео да се бави узгојем оваца. Шандор је сматрао да су они, породица Дунђерски, изузетно богати, а његов млађи брат, Лазар, да богатство тек треба стећи. Алаксандар је сваки новчић зарадио тешким радом, бавећи се пословима који нису захтевали ризик, док је Лазар у глави имао увек планове како урадити нешто ново, другачије. Лазар Дунђерски је волео да задиркује старијег брата, Александра, и да га подсећа на догађај када су одвезли кукуруз у Врбас, почетком 1850. Александар је тада задивљено гледао лађу пуну кукуруза и одушевљено рекао брату: ‘Тај богат мора бити!’ Петнаестак година касније, када су већ имали осам својих лађа, увек пуних, Лазар је волео да запиткује брата какво је сад његово поимање богатства, кад погледа све те лађе.“
МЕЦЕНА: Лазар Дунђерски био је познат и по томе што је био заштитник, мецена и пријатељ многих истакнутих уметника. У свом дому у Новом Саду и дворцу у Челареву, Лазар а касније његов син Гедеон угостили су Уроша Предића, Лазу Костића, Михајла Пупина, Михајла Полит-Десанчића, Јована Јовановића Змаја, Јована Бошковића, Станоја Станојевића, Пају Јовановића, краља Александра Карађорђевића, краљицу Марију и њихову децу, кнеза Павла и кнегињу Олгу и многе друге истакнуте личности које су обележиле XIX и XX век.
Такође, Новосађанима је Лазар поклонио једну важну установу – позориште. Када је после пожара 1891. изгорела зграда Српског народног позоришта, званичници нису дозволили да се позориште обнови на старом месту. Лазар Дунђерски је одлучио да нову зграду позоришта изгради у дворишту свог хотела „Царица Јелисавета“ у центру Новог Сада. У новој згради позоришта приказивани су филмови, представе, одржавани су концерти. У јануару 1928. због лоших инсталација зграда је изгорела, спасено је само неколико костима. Познато је и дугогодишње пријатељство и кумство Лазара Дунђерског са Лазом Костићем. Лазар и Софија су знали да Лаза Костић „обожава“ њихову најмлађу ћерку Ленку, али прича о Костићевој романтичној љубави према Ленки настала је касније, после Ленкине смрти. Ленка је умрла у Бечу 1895, од тифусне грознице, са само 25 година.
Куповина пиваре
Лазар Дунђерски је први из породице почео да се занима и улаже у индустрију, а имање у Челареву (тада Чеб) купио је 1880. године. О куповини имања пише у свом Дневнику: „Чеб 1880.г. 24. јануара купили, погодба била до 1-ог маја исплатити, те рану морадосмо продавати, и то продадосмо по наибољој цени те у истои години са спекулацијом кукуруза на коим смо такође до 4 по м.ц. заслужили, готово цели Чеб заслужисмо. Мои мили Отац здраво је бојажљив био, а ја сам за куповином Чеба лудовао, шта више мојои Соки наглашавао сачувајме Боже да ми дете умре, само то ћу већма зажалити од Чеба ако га не купим…“
Чеб је било омиљено Лазарево имање, па је и пивара у Челареву коју је основао 1892. имала посебан значај за њега.
Пре пиваре у Челареву, 1891. Дунђерски је купио Зрењанинску пивару (тада Бечкерек), а потом закупио и конкурентску пивару у Ечки, да би је одмах размонтирао и модернизовао пивару у Зрењанину. Пивара у Челареву имала је модерну парну машину и електрични мотор, што јој је омогућавало да производи много више пива него што је захтевало тржиште, па зато и није радила пуним капацитетом. Све до Првог светског рата производња је била у успону, рат није зауставио рад пиваре, али она је драстично смањена. Мушко становништво је било на ратишту тако да је постојао проблем са радном снагом и потрошачима пива, а осетно је опала и куповна моћ становништва. „Торонтал“ је објавио да су Дунђерски преко Црвеног крста у мају 1915. поклонили, из своје фабрике, 1000 флаша пива мађарским војницима. После смрти Лазара Дунђерског (1917) пиваре је наследио његов млађи син, др Гедеон Дунђерски.
Даљи развој пиваре
Након завршетка Другог светског рата у поступку национализације, пивара је од приватног, постала државно и друштвено власништво.
Значајан технолошки развој пиваре почиње тек седамдесетих година двадесетог века, мада је све до 1975. године производња износила око 150.000 хл пива годишње.
Током 1980. године, саграђена је, за тадашње појмове, најмодернија хала са две линије за отакање пива у флаше, као и модерни систем хлађења и отакања у бурад. Посебно нагли развој, пивара доживљава 1990. године када се монтира најсавременија, потпуно аутоматизована вариона, капацитета 1.200.000 хл годишње. У току своје историје пивара „Челарево“ је производила: Дунђерсково пиво, Чиб пиво, Треф златно пиво, Стандард пиво, Херкулес црно пиво, Еxпорт ала Пилсен, Новосадско пиво, Специјално црно пиво, Лав пиво-специјал.
По окончању сарадње са немачком компанијом за производњу пива Лöwенбрау и истека лиценце, на тадашњем југословенском тржишту Пивара „Челарево“ пласира пиво са данас препознатљивим знаком „Лав“. Септембра 2003. године већински део акција Пиваре Челарево а.д. откупила је компанија Царлсберг Бреwериес А/С. Приватизација пиваре „Челарево“ представља једну од најуспешнијих приватизација у Србији, а компанија Царлсберг се налази међу највећим страним инвеститорима у српску привреду.
