Nataša Antić Perin iz Italije: Kako je izgledala borba protiv korona virusa

Naša sugrađanka, Nataša Antić Perin, udala sa za Italijana i živi u Udinama

710
Foto: Wikipedia

Nataša radi kao lingvističko kulturološki posrednik. Nastavnik je za italijanski jezik za strance koji još ne govore dobro italijanski. Za „Nedeljne novine“, opisala je genezu pojave Kovid-19 u Italiji.


– U Italiji, kao i u drugim evropskim zemljama, krajem januara 2020. godine vest o onome što se dešavalo u Kini i još jednom novom virusu sa kojim se Kina morala suočiti, izazvalo je veliko interesovanje. Ali sve je izgledalo daleko. A onda sa kineskom novom godinom, to što se dešavalo tamo počelo da se dešava i u Evropi.

– Pre svih država, počelo je u Italiji. Zvanično, 31. januara potvrđena su prva dva slučaja zaraze novim virusom. Ne preduzimaju se nikakve značajne mere, kontrolišu se putnici koji dolaze iz Kine i uglavnom se poziva na „zdrav razum građana“. Preporučuje se držanje odstojanja na razdaljini od jednog metra, izbegavanje zatvorenih prostora itd.

Naravno, „zdrav razum građana“ je opsednut komoditetom, ne funkcioniše, a život se nastavlja, ljudi ima, naravno, svuda. Situaciju uglavnom prate novinari u vestima, a novi virus je udarna tema.

– Dnevnik 22. februara otvara vest da je potvrđeno 16 slučajeva u Italiji – 14 u regiji Lombardija, a 2 u regiji Veneto i od tog momenta situacija i u našoj regiji (Friuli-Venecija Đulija FVG) postaje pomalo napeta. U celoj Italiji u ovom periodu deca imaju raspust od 24. do 26. februara. FVG regija se graniči sa regijom Veneto i građane ove regije naročito pogađa vest da je čuveni venecijanski karneval otkazan zbog virusa i da je Milano kao zona rizika, zatvoren. Tog istog dana u Italiji ima čak 152 zaražene osobe. Škole imaju jednu nedelju raspusta za Karneval, ali 27. februara, kada đaci treba da se vrate u školu, stiže Dekret kojim se raspust produžava do 3. marta.

Počinje da bude nelagodno. Svima. Mnogi još uvek rade i nemaju kome da ostave decu, pogotovo malu. Ostavlja se mogućnost da jedan od roditelja ostane kod kuće i da mu bude plaćeno odsustvo ili da radi, ako je moguće, od kuće. Stvara se strah. Kod mnogih se on meša sa panikom, čujemo da su u prodavnicama nestašice, mada na TV nema mnogo o tome.

Prvih dana je bilo nešto praznih rafova, ali se posle sve brzo dovelo u red. U regiji kojoj živim, osim što su deci produžili raspust, u tom periodu se ništa konkretno ne preduzima, zvanično još nije zabeležen ni jedan slučaj zaraze. Ljudi normalno idu da rade.

Tog dana, 23. februara, u centru grada gde ja živim, pravi se maskenbal za decu povodom Karnevala. Trg je pun. Ljudi se zabavljaju i svuda je veselo. Svako ima neku svoje mišljenje o onome što se dešava u Lombardiji. U povratku iz centra, na parkingu se srećemo sa poznanicima, pozdravljaju nas iz daleka i ne prilaze.

Obično se pozdravljamo iz bliza, ne dovikujemo se preko ulice, ovog puta je, eto, drugačije. Čude se zašto smo išli na trg. Oni su se, kažu, izolovali i ne izlaze već sedam dana. Nama je to čudno. Pitamo, zašto tako, oni odgovaraju da je to zbog njihove bake koja živi sa njima i već ima hronične probleme, pa ne žele da je dovedu u rizičnu situaciju.

To veče procenjujemo ono što smo videli, čuli i uradili, pa zajednički odlučujemo da sutradan odemo u prodavnicu, kupimo što nam treba za narednu nedelju i probamo da izbegavamo mesta gde ima puno ljudi.

Sutradan uradimo što smo se dogovorili, ali pojedine aktivnosti još uvek traju, kao i  treninzi. Mene tog dana zovu iz škole i kažu da nama spoljnim ekspertima neće biti dozvoljeno da ulazimo u škole od 3. marta i da treba da organizujemo naše predavanje na drugačiji način. Potrebno je da potpišem brdo nekih dokumenata. Radim sa svim uzrastima, vraća mi se film da sam imala više učenika koji su imali temperaturu i da sam u jednom razredu imala samo petoro učenika od 18 jer su ostali imali sezonski virus i bili loše… prošla je samo jedna nedelja…

Vodim i dalje dete na trening, svaki put mi se žali da ih je sve manje i da njenoj drugarici  mama i tata ne daju da dolazi zbog virusa. 28. februara me zovu iz škole i mole za hitan prevod, zovu iz policije, treba hitan prevod, zovu iz… hitan prevod…

U glavi haos, meni dete ide na treninge, normalno?… Muž radi, normalno? Cela nedelja do 8. marta je bila čudna. Dekreti se objavljuju skoro na dnevnom nivou, zabranjuju, obavezuju, kažnjavaju… Menjaju se datumi za obustavljanje aktivnosti, svaki dan se zabranjuje još nešto. Još 28. februara odlučeno je da deca do 15. marta ne idu u školu, ljudi su zbog lepog vremena i dalje napolju… svi pričaju o onome šta se dešava u  Lombardiji. U Bergamu… svi su zabrinutu, ali su svi napolju, rade, šetaju, trče…

U našoj regiji zvanično se 9. marta zatvara sve. Pozorišta, muzeji, barovi, restorani… treninzi suspendovani do daljnjeg. Prvobitni apel državnih organa i premijera i predsednika, koji se odnosio kako na Lombardiju, tako i na druge pogođene regije u kojem je rečeno da se ne treba okupljati, da treba držati distancu, da prodavnice, restorani i tome slično, treba da vode brigu o rastojanju među svojim klijentima – nije urodio nikakvim plodom. Sve što je ostavljeno da se postupa „po savesti“ bilo koga (predsednika opštine ili preduzetnika ili menadžera ili građanina…), nije urodilo plodom, ljudi su bili svuda. Lepo vreme, proleće na vratima, deca ne idu u školu, sve je vrvelo od ljudi.

Dekret o zabrani napuštanja sopstvenog prebivališta stigao je 9. marta preko razglasa, kao cirkus, kola civilne zaštite prolazila su ulicom i razglasom obaveštavala da mora da se ostane kod kuće. Može da se izađe iz prebivališta samo ako se ide na posao, kod lekara ili u kupovinu. Kupovinom se podrazumeva nabavka nejneophodnijih namirnica, svi rafovi koji imaju nešto drugo osim hrane su zatvoreni i onemogućen im je pristup. Zanatlijske radnje, radnje sa obućom, odećom…sve je zatvoreno. Redovi su kilometarski. Ima ljudi koji pokušavaju da idu u prodavnicu svaki dan – kažnjavaju ih, ima onih koji se svađaju jer onaj „do“ ne poštuje distancu – kažnjavaju ih, ima trgovaca koji počinju ta preteruju sa cenama – kažnjavaju ih… Sve liči na veliko obdanište.

Građani ne poštuju propise, finansijska inspekcija i policija ih kažnjavaju.

Većina građana je počela da se samoograničava u kretanju. Smatraju da je to osnovni civilizacijski čin i jedini način da se zaraza stavi pod kontrolu, ali ima i onih koji tako ne misle. Sada je kretanje ograničeno za sve, osim onima, koji imaju pse. Mogu da se prošetaju najdalje 200 metara od svog prebivališta, sami sa ljubimcem. Ne duže od jedne šetnje koja je potrebna da sa napravi krug od 200 m, a ako se desi da se neko udalji više ili šeta bez nekog razloga duže, raspisane su kazne u rasponu od 400 do 3.000 eura.

Mnogima je ta prva nedelja protekla u gubljenju vremena, u presedanju sa kreveta na stolicu, razvlačenju iz sobe u sobu, čekajući vesti, gledanju TV-a do besmisla i zvrjanju na internetu, tražeći odgovore, kojih nema. U jednom razgovoru sa našim prijateljima zaključili smo da nema boljeg rešenja, nego napraviti raspored časova. Pravi. Za svaki dan. Za svaki sat. Za svakog člana u porodici. Ustajanje u 7.30, doručak u 8.30… Obavezno je da se pridržavamo rasporeda.

Tako, svaki dan po sat vremena sportskog vežbanja, a drugi sat vremena muzike ili spravljanja neke kulinarske poslastice… I što više raditi zajedno. Izgleda idilično, ali je ponekad veoma teško. Svako ima neku svoju kriznu situaciju ili krizni sat kada mu se baš ovo ili ono ne radi. Ali jedni druge hrabrimo.

Posle 15. marta došla je informacija da se verovatno ove školske godine đaci neće vraćati u škole… Od tada skoro i ne gledamo TV. Trudimo se da informacije filtriramo. 9. aprila kreće nastava na daljinu. Predlažu se maske pri izlasku iz kuće. Maske i rukavice, mi kao porodica, nismo imali, a ni koristili do 13. aprila. Od tada su obavezni za sve građane u našoj regiji. Bilo je obaveštenje da će ih dostaviti svima, ali mi ih još nismo dobili iz opštine. U međuvremenu smo ih u jednoj apoteci kupili.

U prodavnice od 13. aprila ne puštaju bez maski i rukavica, ali mnoge prodavnice imaju jednokratne maske i rukavice koje ostavljaju za klijente na ulazu. Isto tako na ulazu svake veće prodavnice postavljene su kamere koje očitavaju telesnu temperaturu. Svake nedelje mere se pooštravaju. U našoj regiji dalje raste broj zaraženih. Kao i svuda, i ovde se užurbano radi na pronalaženju efikasnog lečenja od virusa.

U Udinama dr Amato De Monte, primarijus Odeljenja za anesteziju i reanimaciju i dr Karlo Tašini, infektolog sa još nekoliko kolega, eksperimentalno su probali protiv Korona virusa tzv. ozonoterapiju. Ona je lekarima poznata i koristi se još od 1996. godine, ali u drugačije svrhe. Terapija daje izuzetne rezultate ako se primeni u ranoj fazi zaraze, kod pacijenata koji još nemaju potrebu da se priključe na respiratore. Zato se i apeluje na što većem broju testiranja. Ukoliko je pacijent već priključen na aparate, ova terapija je kompromitovana.

Za sada je sve u fazi istraživanja, ali pacijenti koji su lečeni u Udinama na ovaj način su izlečeni, a što je najbitnije, nema kolateralnih efekata. Vesti su lepe i ohrabrujuće. A i građani se zbog ovoga osećaju ponosni.

I tako… većina ljudi koje poznajem se trude da budu odgovorni, da izlaze samo kad moraju, da unapred sebi organizuju dan, a oni koji moraju da idu na posao gledaju da se pravilno ponašaju i da ne ugroze svoje ukućane kada se vraćaju sa posla. Većina se trudi da svojim komšijama ponudi pomoć, posebno onima koji su stari ili sami.


Pogledaj: Miroslava iz Sidneja: Ljudi se tuku zbog toalet papira

Pogledaj: INTERVJU: Kako se u Austriji bore sa korona virusom?


Poznati umetnici preko socijalnih mreža i grupa organizuju razne predstave, pozivaju na odgovornost, ispisuju poruke podrške. Duga je postala simbol nade i zahvalnosti svima koji svakodnevno rade na suzbijanju zaraze. Mnogi stavljaju zastave na terase i prozore ili dvorišta, kao znak da će Italija i ovog puta naći izlaz. Na svim TV kanalima se apeluje da se redovno peru ruke, da ne treba rukama dirati lice, oči, nos i usta, da se pokrije lice rukom u pregibu lakta ako se kija i kašlje, da ako se osete simptomi zove svoj lekar i posle toga slede dati saveti. Apeluje se da se deci objasni da nisu na raspustu, nego u misiji koja će pobediti bakterije i viruse ako se nauče pravilima lepog ponašanja: prsti u nosu nemaju šta da traže jer mogu uneti virus u nos, grickanje noktiju može uneti virus u oganizam, ruka na usta kada se kašlje ili kija pomoći će da zaštite one koje vole od virusa, brojati do dvadeset svaki put kad se peru ruke, ako curi nos koristiti maramicu i izduvati sve, a maramicu baciti u kantu za smeće.

Danas, 19. aprila u našoj regiji ima 2.745 zaraženih i broj još uvek raste. Razmišlja se o fazi 2, odnosno o ponovnom pokretanju aktivnosti koje će biti koordinasane nacionalnim planom, od 4. maja. Zna se da će sledeća školska godina početi, ako bude moguće, 16. septembra ove godine.

Mi ,građani, sa hiljadu pitanja i po kojim odgovorom, sedimo kući i čekamo…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here