Nezapamćena tragedija na Dunavu kod Bačke Palanke

Dan kada je Dunav odneo 32 ljudi iz Bačke Palanke i okolnih mesta.

21844
Foto: Marko Pudić

Bačka Palanka je, uprkos tome što je malo mesto, imala burnu istoriju.  Dunav, na kom leži ovaj mali grad, bio je svedok mnogih lepih, ali i ružnih trenutaka. Naša današnja priča je o događaju iz davne 1835. godine, nastala prema sećanju Johana Flegla. Tekst je prevela dipl. ing Magdalena Franc, a objavljen je u godišnjaku udruženja „Panonija“.


Kada se približava Božić, to božansko slavlje radosti, tada mi svaki put, naročito kada stojim na obali našeg Dunava, dolazi u sećanje jedan tužan događaj, koji sam kao dete čuo od starih ljudi, priču koja se stalno prenosila sa kolena na koleno.

Bilo je to u leto 1835. godine, dakle ravno pre 100 godina, kada su se četiri madića, Sep ribar, Hans bačvar, Franc kovač i Mihael lončar iz Palanke, gde su izučavali svoje zanate, zajedno uputila u tuđinu. U to vreme, ugled u odnosu na „majstorstvo“ je stekao onaj koji je nakon šegrtovanja kao kalfa proveo u tuđini (frend) dve do tri godine prakse.

Tada u našem kraju još nije bilo ni železnice ni parobroda, te su stoga mladići – kalfe uzeli svoj ranac i krenuli na put koristeći „samo dobre cipele“. Ciljevi ovakvih putešestvija su bili gradovi i sela u bližoj i daljoj okolini: Osijek, Vukovar, Pečuj i samo retko udaljeni gradovi: Beograd, Vršac, Zagreb, Pešta, Beč ili gradovi u Nemačkoj.

Od njih četiri kalfe – samo Sep je bio Palančanin, Hans je bio iz Čelareva, Franc iz Obrovca i Mihael iz Bača. Put ih je vodio preko Dunava i uputili su se uzvodno najpre prema Osijeku. Bilo je leto i četiri zdrava i snažna mladića su radosno uz pesmu i šalu pešačili kroz suncem okupani predeo.

I ako bi im bilo drago da su mogli ostati zajedno, morali su se u Osijeku rastati, jer je tu samo ribar Sep našao zaposlenje. Teška srca je on gledao kako njegovi drugari kreću dalje na put, ali su međusobno dali obećanje, da će se za Božić ponovo videti kod kuće da bi Hristovo rođenje proslavili u toplom porodičnom okruženju. I tako se i desilo.

Kada se približavao Božić, tri kalfe koji su našli posao u Pečuju, uputili su se opet u Osijek, kako bi se zajedno sa Sepom, vratili u rodni kraj. Sve je išlo dobro. Uštedeli su čak toliko novaca, da su mogli platiti prevoz poštanskim kočijama od Osijeka preko Vukovara do Iloka. Žurilo im se jer nisu mogli dočekati, da posle toliko dugog odsustvovanja, opet budu u krugu svojih najmilijih.

Nisu ni slutili koje opasnosti nepredvidiva sudbina za njih krije. Nisu znali da nijedan od njih više neće biti u prilici da se vrati na svoje radno mesto. Strašna sudbina o kojoj se u Palanci i okolini dugo pričalo sa strahom i tugom, jer im je presudila na najgori način.

Bila je blaga i suva zima tako da se putovanje poštanskim kočijama odvijalo bez zastoja. Do podneva na sam dan Badnjaka su sva četvorica stigla u Ilok i sa radošću se približili cilju svog putovanja. Ostalo je samo preći Dunav i Sep se već mogao baciti u naručje svojih najmilijih, dok su ostala trojica posle kratkog puta mogli biti u svom rodnom selu.

Od Iloka za Palanku je saobraćala jedna drvena skela na vesla i zbog praznika, ona je taj dan bila puna. Mnogo kola i puno ljudi je htelo da pređe na drugu obalu. Zla sudbina se poigrala i došlo je do tragedije. Pre nego što je skela stigla na obalu Palanke, počela je da propušta i prenatovarena skela je usled vode koja je prodirala, počela da tone.

U panici, ne razmišljajući ljudi su se od straha bacali u hladne talase Dunava, ne bi li plivajući stigli na obalu i tako se spasli. No mnogi nisu nikada stigli na sigurno, tako je 32 leša posle nekoliko minuta nestalo u hladnoj reci. To je bilo užasno i tužno Badnje veče u Palanci i okolini, jer skoro iz svih okolnih mesta je bilo utopljenika i njihovi najbliži su hitali prema Dunavu gde se desila nesreća.


Pogledaj: Tragična sudbina četiri mladića kod Palanke

 

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here