Мало ко од данашњих Товаришана се сећа да су пре Другог светског рата њихове комшије биле Подунавске Швабе, а још мање њих зна да је један од њих постао угледан композитор у Аустрији, по којем се данас зове чак и музичка школа у Лајбницу.
Франц Корингер рођен је 19. јуна 1921. године у сељачкој породици у Товаришеву, које је тада било мултиетничка заједница Срба и Немаца. Још као младић показао је велико интересовање за музику своје заједнице, како Немаца тако и других народа, што ће се одразити на његов каснији стваралачки живот. 1941, мађарска војска окупира Товаришево, а од априла до јуна следеће године борави у Грацу и добија стипендију за похађање Конзерваторијума у Грацу (Стеиермäркисцхес Ландесконсерваториум). Учио је компоновање, а свирао је виолину и клавир. Крај рата је сачекао у Грацу као студент, а његова породица је крајем 1944. године протерана из свог родног Товаришева, у које се Франц никада није вратио.
Дипломирао је 1950. године, а већ следеће године постаје професор у месту Арнфелс, код Лајбница. У овом периоду, тачније 1952. године, пише своје прво велик одело, симфонијску поему „Пасија Подунавских Шваба“, инспирисану протеривањем њега и његових сународника широм Источне Европе. Дело је премијерно извела је филхармонија града Граца предвођена диригентом Карлом Рандолфом. Ово дело било је писано у стилу позног романтизма, под великим утицајем Рихарда Штрауса, а сам Корингер је показао изузетну технику компоновања. Састоји се из три става: први описује Подунавске Швабе у својој домовини и обављање жетве. Други став описује рат, страдање и коначно протеривање народа, а трећи став њихов нови почетак на Западу.
Већ 1955, са само 34 године, постаје директор новосноване Музичке школе у Лајбницу. То место је задржао све до 1981. Шездесетих година, Корингер је написао збирку „Шест панонских игара“, компонованих и премијерно изведених у периоду од 1965-1968. У збирци се, између осталог, налазе српско коло и мађарски чардаш, као и друге познате игре народа Војводине. Дело је наишло на похвале широм Аустрије и извођен је од стране тада новооснованог Бечког радијског симфонијског оркестра. Осим тога, пише и духовну и камерну музику. Све у свему, из Корингеровог пера је изашло преко три стотине композиција. Написао је 16 оркестарских и 22 дела камерне музике.
У међувремену је од 1965-1976. предавао музичку теорију на Конзерваторијуму у Грацу, а од 1975. до 1991. предаје музичку теорију на Уметничкој академији у Грацу. 1991. године одлази у пензију и те године Музичка школа у Лајбницу добија његово име. Исте године добија и Златну медаљу Штајерске за свој рад. Године 1996. Хуго Мали објављује књигу „Живот и дело Франца Корингера“. Волфганг Супан, професор са Института за етномузикологију у Грацу, описао га је као „једног од најуспешнијих композитора Штајерске у другој половини XX века“.
Франц Корингер умире 19. децембра 2000. године, у 79. години живота, у Вилдону крај Лајбница. Исте године награђен је Златном медаљом Граца за свој допринос хорској музици. Родно место није видео након Другог светског рата, и данас је тамо потпуно заборављен.
