Iza druge tarabe, neki drugi pas cvili. Cvili glasno kao da će neko da umre svakog momenta. I ta dva laveža, ovaj što liči na smeh i ovaj što zvuči kao plač, seku noć i sudaraju se.
Tako je i u životu. Jedni plaču, drugi se smeju. I taj plač i smeh se, kao ovi laveži, sudaraju svakodnevno, u prolazu, razgovoru, pogledu.
Jutros sam videla čoveka. Imao je crno odelo i kravatu, iako je mnogo vruće. Ruke su mu bile pune najlon kesa sa namirnicama. Žureći ka autu očešao je svoje telo o starca koji je na trbuhu balansirao na ivici kontejnera, tražeći komad hleba.
Кada ga je našao, otkinuo je parče i odmah ga ubacio u usta, a ostatak je smotao u najlon kesu. Gledala sam sve to sedeći na klupi i čekajući muža da se vrati iz pekare sa vrućom pitom sa krompirom.
Ovaj sa kravatom je ušao u zgradu, a starac je prišao meni i tražio neki dinar.
– Ne plašite se da jedete hleb iz kontejnera, pitala sam ga, rovareći pare po zadnjem džepu pantalona.
– A plašiš li se ti vožnje autom, pitao je on mene.
– Кakve to sad veze ima?
– Pa, odgovori.
– U gradu se plašim, kada se vozimo pored autobusa gradskog prevoza. Oni često naprave neko sranje. Uleteli su jednom u neku kuću. Ali, što pitate?
– Ljudi u saobraćaju ginu kao muve. Veći rizik ti je sesti za volan, nego pojesti hleb iz kontejnera, izložio je svoju teoriju.
Foto: pexels
– Nije to ista stvar, upuštala sam se u diskusiju.
– I novčanice koje svakodnevno držiš u rukama su pune zaraze, nastavio je odvezujući najlon kesu sa hlebom – I ljudi su puni zaraze. Samo za tu zarazu nema leka. Ova od hleba se još i može izlečiti, gurao je nov komad u usta.
Lice mu je bilo crno. Od sunca. I vetra. I kontejnera. Imao je svetle oči. Svetlo plave. U desnom oku beonjaču je prelio kapilar, tako da se video samo taj plavi krug umočen u krvavu mrlju.
Brkovi su bili svetliji od kose i lica. Dugački i prljavi. Gornja vilica bila je pusta. Osećao se na vlagu, kao da je decenije proveo u nekom natopljenom podrumu. Imao je oko 60 godina.
– Nisu svi ljudi puni zaraze, rekla sam starcu.
– Možda. Većina jeste. To je zaraza za koju, rekao sam ti već, nema leka. I nikada nije bilo gore. Ljudi se ubijaju, jedni druge i sami sebe, a imaju sve ono što ja nemam. I krov, i krevet, i struju, i vodu, i pižamu, i kućne papuče, i hleb. Ima onih koji imaju i više od ovoga, al to nije materijalno, rekao je sedajući na veliku betonsku žardinjeru bez cveća.
– Na šta mislite? pitala sam.
– Pričam ti o onima koji imaju ženu, dete, kafu skuvanu ujutru, poljubac u čelo, nedeljni ručak, prijatelje… Ti nisu dobri. Ti koji imaju sve što život čini vrednim, stalno su nezadovoljni. I nervozni. I stalno se batrgaju, tražeći još više i bolje.
[rev_slider alias=“webmarketing“][/rev_slider]
– Možda nisu srećni, znate onu ne plače samo sirotinja?
– Sirotinja i ne plače. O tome ti pričam. Sirotinja zna da joj gore ne može biti, osim da umre. A taj koji ima sve, plaši se da to ne izgubi i u stalnom je strahu.
Ljudi su zaraženi strahom, i sujetom, i ljubomorom,i pohlepom, i mržnjom. Hleb iz kontejnera je nula naspram toga, šaputao je kao da nas prisluškuje neko.
– A jeste li Vi zaraženi? bila sam direktna.
– Ja nisam rođen u kontejneru, znaš. Ovo sa prosijačenjem se desilo kasnije. Imao sam roditelje, lepo detinjstvo, ženu, dete, posao. Onda je stigla ta nedelja. I sa njom neka teška i gusta magla.
Ja sam vozio. Žena i dete su sedeli na zadnjem sedištu. Video sam farove, velike farove koji idu brzo, direktno na nas, zažmurio je i zaćutao.
U momentu sam izgubio sve, sve – glas su mu cepali kratki uzdasi.
– Stvarno mi je žao, nisam mogla da znam…
– I šta je onda buđav hleb iz kontejnera. Кao da je važno da li ću se zaraziti ili ne. Da se nije dogodila ta nesreća, i dalje bih verovao da je novac jedino važan, i dalje bih se sa ženom svađao zbog njega.
I ja sam bio zaražen. Jurio sam za boljim poslom, autom, želeo sam još veći frižider i i još bolji auto i još veći stan. Puko sam od zavisti kad je komšija dobio na lutriji, pa kad mu je ispred kuće stigao kamion sa novim nameštajem – pričao je, al hleb više nije mogao da guta – Bio sam zaražen.
– A sada?
– Sada ništa. Ja sam davno poginuo, juna 2003. godine. Tada sam i ja sahranjen. Nema mene, nema zaraze, rekao je kada se začula škripa kočnica u ulici preko puta nas.
Foto: pexels
Pa, šta radiš budalo? Gde gledaš, hoćeš dete bre da mi ubiješ!, derao se krupni čovek na vozača škode koji mu se zakucao u zadnja vrata. Dete je plakalo u maminim rukama. Žena ga je mazila I ljubila i grlila, drhteći ko prut.
Videla sam muža. Stajao je ispred pekare sa pitom. Potrčala sam ka njemu i zagrlila ga posle … ne znam koliko vremena, nekoliko minuta. Čule su se policijske sirene, kao zavijanje komšijskog psa. Sekle su vreo vazduh.
Kada sam se vratila, nije bilo starca.
Zakačila sam pite za kontejner.
[rev_slider alias=“podunavlje-2-„][/rev_slider]
