Никола Миливојевић: „Бачка Паланка у Другом светском рату“.
Уласком јединице IV корпуса III (Јужне) армије 15. априла 1941. три Паланачке општине, Стара, Бачка и Нова Паланка, окупиране су од стране Краљевине Мађарске.
Испред основне школе за време окупације. Данас је овде Техничка школа „9. мај“.
Смотра Културбунда на стадиону ПСК-а, који се налазио на Обровачком путу, на самом излазу из града.
Носиоци отпора против окупатора били су чланови Комунистичке партије Југославије који су се у илегали налазили од 1924. године. Као повод дизања устанка против окупатора члановима КПЈ послужио је напад Трећег Рајха 22., а потом и Краљевине Мађарске 27. јуна на СССР.
Испраћај паланачких војника у редове немачке војске пред одлазак на Источни фронт
Штаб партизанских одреда Војводине са Бироом ПК КПЈ за Војводину ће бити одређен од стране Радивоја Ћирпанова и што хитније формирање одреда (десетина) на тлу бачкопаланачког среза ради што ефикаснијег обезбеђивања и одржавања веза са Сремом. Припадници НОП у организационом смислу и начину борбе трудили су се да сличе свом совјетском узору. Водећи се овом одлуком већ током јесени партијска организација врши неколико мањих акција на територији среза, настојећи у међувремену да привуче што већи број симпатизера на своју страну. Специфичан равничарски терен и недостатак природног заклона изискивао је проналажење нових видова борбе против окупатора. Управо из тог разлога партизани се опредељују за формирање мреже база. Оне су биле распоређене по Старој Паланци, као и по салашима симпатизера покрета, а једна од њих названа је након почетка Стаљинградске битке „Стаљинград“ у знак солидарности са братским народом Сојветског савеза и као знак истрајности НОП на овом простору.
Партизани на салашу Петра Врсајкова у близини Силбаша.
Прве две године рата обележиле су акције мањег обима, попут скупљања оружја, лупање прозора са ознакама окупатора, сакупљање санитетског материјала. Велики ударац припадници НОП-а претрпели су током 1942. године током акције хапшења СКОЈеваца, у којој је страдало и доста неполитички ангажованих омаладинаца. Паралелно са јачањем партизанске активности (Бачкобарањског одреда) 1943. године долазило је до све оштријих контрамера окупаторске власти у циљу сузбијања тзв. „јудео-бољшевичке опасности“. Током јуна исте године Бачкопаланачки одред спроводи напад на кудељару породице Ресели, а до јесени врше диверзантске акције у циљу ометања саобраћајне и телефонске комуникације на територији среза. Након ових акција НОП-а уследио је снажан окупаторски контраодговор у виду хапшења од 11. до 13. новембра; провала база Стојаковића, провале по кућама симпатизера покрета (Ристић и Шијакова) и напад на Штаб одреда.
Током наредне 1944. године због покушаја Краљевине Мађарске да се извуче из пакта са Трећим Рајхом, долази до Немачке окупације Мађарске у марту месецу, а самим тиме и наших крајева и пооштравања мера против било каквог вида отпора према окупатору (завођење полицијског часа до 20 часова, појачане страже и патроле).
Немачка деца, чланови Културбунда
Ове мере су само појачале незадовољство локалног становништва према окупатору. У мају долази до нових позива на мобилизацију, овог пута Србе старе између 45 и 62 године, тзв. трећи позив. Сличне позиве упућивали су и током ранијих година окупације. До поновне, много снажније и одлучније акције НОП долази током лета исте године. На њих је утицало окретање ратне среће у корист Савезника и скорији улазак Црвене Армије на територију Југославије. Долази до реорганизације партизанских јединица (Бачкобарањски одред се расформира 23. августа и тако настаје Бачкопаланачки под командиром Иваном Новковим Радом, касније Стеван Величков), проширивања оперативне зоне деловања и оперативно- диверзанских и политичких активности. До дана ослобођења Бачкопаланачки одред изршио је успешне акције на ометању окупаторске комуникације и повлачења, попут дизања два воза у ваздух, напада на железничку станицу у Деспотову, акција у Чибу, Обровцу итд.
Борци Бачкопаланачког партизанског одреда, 1944. године.
Окупатор се у међувремену налазио у општем расулу и повлачењу. Због ослобођења Суботице долази до преоријентације руте повлачења која је сада морала да пролази кроз оптшине Бачке Паланке у правцу Богојева и Сомбора. Заједно са војском повлачили су се и цивили не само из Југославије, већ и из Румуније и осталих сарадница Вермахта на Балкану. Окупатор после неколико фаза преговора са локалним члановима НОП одлучује да преда Паланке без отпора повлачећи се из њих током 19. октобара 1944. До коначног ослобођења дошло је 20. октобра када су у њу ушли припадници Бачкопаланачког одреда у јачини од 180 људи. Истог дана улазе и везисти IX Војвођанске бригаде. По ослобођењу организована је НО власти на ослобођеној територији. За командира места постављен је Ђура Ђенђур-Цвика, а за секретара Лепосава Андрић-Баба. Организовани су бројни митинзи и друге политичке активности, прихватање и смештање људи их суседних области Срема и Барање.
