Резиденција Карађорђево је један од најпознатијих резиденцијалних објеката на територији бивше СФРЈ. Посебно је постала често помињана током 90-их година XX века, а у контексту разних сусрета тадашњих политичара. Данас се тај објекат, како медији наводе, веома ретко користи. Иначе, сам објекат је затворен за јавност, те није могуће посетити га осим ако се не добије посебна дозвола.
Положај и кратка историја Карађорђева
Карађорђево је насеље у Србији у општини Бачка Паланка у Јужнобачком округу. Према попису из 2002. било је 1012 становника (према попису из 1991. било је 1077 становника).
Све је започето узгојем коња, давне 1885. године, када је Аустроугарска монархија започела формирање ергеле, на овом простору, због повољног географског положаја, близине реке Дунав и слатинастог земљишта које је изузетно повољно за правилно формирање копита код подмлатка. Земљиште које је богато калцијумом, погодно је за производњу луцерке и овса. У почетку је то била Установа за одгој ждребади која су набављана од приватних одгајивача широм Монархије. Првенствено су доводили мушку ждребад из Мађарске ергеле „Међохђеш“. Овде су ждребад одгајана до годину дана, а затим су поново враћена у Мађарску, где су служила у војне сврхе. Касније овде су првенствено одгајивани радни коњи, Нониус расе.
Ергела је била државно власништво Аустроугарске монархије. Крчењем храстове шуме и изградњом штала као и неколико стамбених објеката 1901. године започело је насељавање овог комплекса. Ергела је основана као одгајалиште ждребади на око 1000 ха обрадиве површине, насеље је добило назив „Чикош Телеп“, или преведено, „Ждребарско насеље“. Ергела постаје значајан селекцијиски центар за одабирање расплодних пастува и кобила.
Ергела Карађорђево 2016.
„Карађорђево“ има прилично дугу традицију у послу којим се бави. Још 1924. године, указом Краља Александра Карађорђевића, основано је Државно ловно-шумско добро. Одмах по завршетку Другог светског рата, већ 1945. године, обновљен је рад овог добра, у саставу Владе [ФНРЈ]. Остало је забележено да је још 1948. године овде организован дипломатски лов. Вероватно већ тада се увидело да би ваљало један део овог богом даног простора, са разним врстама ретког биљног и животињског света, уредити у репрезентативне сврхе. Зато је 1957. године отпочело уређење комплекса који је данас познат под именом – Репрезентативни објекат „Карађорђево“.
21. јуна 1973. године „Ловно-шумско пољопривредно добро“ дато је на кориштење Југословенској Народној Армији (ЈНА) и добило је назив „Војна Установа Карађорђево“. Изграђена је Вила за одмор, у којој ће следећих 23 године главни гост, али и домаћин, бити Јосип Броз Тито. Отпочело је исушивање мочвара, изградња вештачких језера, формирање и уређење парковских површина, порибљавање језера и формирање станишта за птице… Уследила је и градња разних помоћних објеката, који ће бити у функцији главне виле. Уређен је и направљен комплекс, са комплетном инфраструктуром, који је био и остао – адреса за високо друштво.
Иако у пространој војвођанској равници, уређен је тако да га није лако наћи. А у њега се и не улази без посебне дозволе. Када се каже „Карађорђево“, већина света помисли само на онај много мањи, репрезентативни део. Јер, у сећању људи остале су дубоко урезане слике Јосипа Броза Тита са његовим ловачким трофејима, слике пријема и славља које је ту организовао, слике сусрета са истакнутим светским државницима (поред осталих, ту су боравили: Леонид Брежњев, Сантијаго Кариљо, принц Нородом Сиханук…).
Исто тако, за незаборав је остала и слика бивших председника Србије и Хрватске Слободана Милошевића и Фрање Туђмана, како овде разговарају о будућим границама док траје грађански рат у дотадашњој заједничкој држави… Иако је у том делу историје остало још много шта неоткривено, „Карађорђево“ – можда баш због тога – изазива велику пажњу јавности. Мапу Карађорђева чини више географских појмова: Доњи мајур, Горњи мајур, Нови мајур, Обровац, Врањак, Гувниште, Букински рит, Хагел острво, Шаренградска ада… Реч је о простору од неколико хиљада хектара у југозападном делу Бачке, који се, с једне стране, у дужини од 17 километара, наслања на Дунав… А опет под именом Карађорђево не подразумевају се исти појмови, иако цео овај простор припада систему одбране. Некад су били једно, а данас га чине три одвојене целине: Резиденцијални објекат „Карађорђево“, Војна установа „Карађорђево“ и Месна заједница Карађорђево.
Резиденција Карађорђево
Ширем аудиторијуму овај објекат је познат као резиденција Карађорђево док је званични назив „Репрезентативни објекат Карађорђево“.
Репрезентативни објекат Карађорђево обухвата комплекс чија је укупна површина 436 хектара.
Од 436 хектара шума заузима 275 хектара, оранице и ливаде 130, парк 5 хектара и водене површине 26 хектара.
Градња комплекса је почела 1957. године. Претходно је на том месту постојала само једна мања вила која је уједно и најстарији објекат у кругу резиденције.
Та вила је изграђена између два рата и била је намењена за краћи одмор краљевске породице када се налази на путовању тим делом тадашње државе. Данас се тај објекат користи као административни објекат резиденције.
До 1956. ту су биле мочваре. Подручје на којем је изграђена резиденција звало се Букински храстик. Главна зграда је завршена 1959. а 1975. изграђен је анекс с базеном, спортским садржајима, сауном и просторијама за масажу.
У парку је засађено више од 100 врста дрвећа из целог света.
Кроз парк и поред 16 вештачких језера кривуда 10-ак километара стаза за шетање, а резиденција има и свој хелиодром.
За оне који више воле да се возе, ту је једино возило резиденције, раритет: „застава 750“ из 1978. посебно адаптирана за резиденцију.
Једина мана овог резиденцијалног објекта је сигурно затвореност за обичан свет, тако да је оно скривено од очију јавности. До сада су га користили само Тито (66 пута) и његови следбеници у неколико наврата.
Резиденција садржи следеће објекте:
- главна резиденција (изграђена 1957-1959)
- мала вила (изграђена између два рата, сада администрација комплекса)
- Бачка кућа или чарда (изграђена 1976. године)
- кућа на води
- ветрењача
- вински подрум
- технички блок (гаража, сервис..)
- део са мини зоолошким вртом
- део за пикник (роштиљ, фуруна и све неопходно за ту врсту опуштања)
- објекат за стражу
- монтажни објекат за јединицу јачине батаљона (коришћена док је Тито био жив, после тога веома ретко)
- затворени базен у склопу главне резиденције
- спортски терени
- хелиодром.
Главна вила (резиденција)
Сам објекат је грађен од 1957. до 1959. године.
Главна резиденција је спратни објекат који одише једноштавношћу. То се првенствено односи на сам изглед објекта и чињеницу да бар споља гледано нема неких раскошних детаља.
Ипак, у самом објекту влада извесна доза луксуза. Унутар објекта се налазе салони, две трпезарије, радни кабинет и 12 соба за госте. У анексу се налази председнички апартман који је лифтом повезан са базеном и делом за рекреацију.
Собе за госте су једноставне са хотелским намештајем.
Монументалне просторије прекиривене су дебелим тепихом жуте боје, а зидови и плафони обложени таблама квалитетног лакираног дрвета. Намештај у просторијама унет је кад је и саграђена вила 1957. године. За чојом застртим столом у централној просторији може да се смести чак 150 особа. Велики простор, поред каљевих пећи боје жада, „греје“ сјајна дрвенарија, али и уметничке слике. Њихови углови откривају мајсторство Сотирова, Кецица…
Салонске гарнитуре пресвучене су најфинијом кожом или меблом, те и данас одолевају времену. Шанк изненађења, набављен негде у иностранству седамдесетих година, и сада се непогрешиво покреће на дугме.
Остатак приземља виле чине две мање трпезарије и радни кабинет. У кожној фотељи за радним столом од куване буковине седели су сви председници држава у којима смо зивели – од Тита до Николића.
Председнички апартман
У петнаестак квадрата доминирају велики брачни кревет, два ноћна ормарића, гардеробер… Све аутентично, из Брозовог доба, осим два пара папуча, по један с обе стране кревета. За сваког новог председника и прву даму купује се нови пар.
Луксуз у вили
Када би гости сели на барске столице око празног шанка и чекали конобара да послужи пиће конобар би пришао и притиснуо дугме с друге стране шанка.
Уз зујање мотора уграђених унутар шанка отворила би се дотад невидљива враташца на углачаној дрвеној површини, а потом би се кроз два отвора подигле чаше напуњене врхунским пићима.
Друго чудо технике из тог времена је големи Сонијев Тринитрон из давне 1979. године, тада баснословно скуп и тежи од 200 килограма.
