Đorđe (Kaluđer) Jovanović – glumac, pevač i pisac (Neštin, Srem, 7. V 1863 – Neštin, 9. X 1892).
Srpski književnik, glumac i monah Đorđe German Jovanović rodio se u Neštinu 1863. godine. ”Odbor za podizanje spomen obeležja” – Matice srpske Bačka Palanka je u aprilu 2015. godine odala počast i obeležila 150 godina od rođenja Đorđa Jovanovića. Ovaj istaknuti Srbin umro je veoma mlad, u dvadeset devetoj godini, 1892. godine i sahranjen je na neštinskom groblјu.
Otac Pavle i majka Ruža bili su zemljoradnici. Kao đak je proveo nekoliko godina u manastiru Kuveždin i tada je objavio svoju prvu pesmu, u „Nevenu“ 1882. godine. O manastirskom trošku započeo je školovanje u gimnaziji u Sremskim Karlovcima. Međutim, školovanje je mladi Đorđe ubrzo morao da prekine zbog bolesti koja ga je sustigla -tuberkuloze.
Prvi pripovedački rad objavio je u „Javoru“ 1884. godine.
Razočaran u kaluđere, napustivši manastir 1885, kao glumac putujućeg pozorišta Fotija Iličića, pa trupe Đorđa Peleša, obilazio je Bosnu i Primorje. Duže se zadržao u Splitu, Rijeci i Tešnju. Jedno vreme bio je upravnik Bosansko – hercegovačkog pozorišnog društva.
Oženio se Zorkom, kćerkom advokata Vase Nikolića iz Rume; nažalost, supruga mu je naprasno umrla 1889. godine. Jovanović je imao sina Milenka, i s njim je bio u Dubrovniku, najverovatnije 1888. godine, o čemu postoje upravo njegovi putopisi, u kojima se pominje između ostalog i boravak u ovom jadranskom gradu.
Početkom sezone 1888/89. nakratko je bio član Srpskog Narodog Pozorišta u Novom Sadu, da bi krajem 1888.godine u Zemunu osnovao sopstveno putujuće pozorište, koje je, uz velike finansijske teškoće, davalo predstave po Vojvodini. U ovom teatru glumačku karijeru su započeli Jefta Žikić (v) i Petar Krstonošić (v), koji je o ovom „raskaluđeru – glumcu i mučeniku“ pisao u knjizi Prosvetni nadničari.
Sredinom 1890. godine pokrenuo je u Iloku sedmični list „Rodoljub“. Aprila 1891. zakaluđerio se u manastiru Moštanica i dobio ime German. Kada je 1891. godine oboleo od tuberkuloze, vratio se u rodno selo, gde mu je još živela majka, i tamo bio nastojnik manastira.
Idealista, obuzet rodoljubljem razbuktalog omladinskog pokreta, u pozorištu se najradije ogledao u domaćem romantičarskom repertoaru. Bio je inteligentan, dobar karakterni glumac i boem. Posvećujući se glumi, novinarstvu i književnosti, smatrao je da tako najbolje može poslužiti svome narodu.
Jovanović je pisao pripovetke, pesme, zagonetke i istoriografske članke; bio je urednik, priređivač i prevodilac. Ukupno je objavio 57 bibliografskih jedinica i to: 27 pripovedaka, 22 pesme, 4 zagonetke, 2 istoriografske studije i jedan prevod sa češkog jezika.
Za sada u arhivama nema Đorđetove fotografije.
Pesme, pripovetke i kulturno – istorijske priloge objavljivao je u časopisima: „Neven“, „Javor“, „Srpski zabavnik“, „Bosanska vila“, „Stražilovo“, „Nemanja“, „Fruška gora“ i „Istočnik“. Matica srpska nagradila je njegovu pripovetku Rašta se tako dogodilo (Sarajevo 1888).
ULOGE: Jug Bogdan (Boj na Kosovu), Timić (Izbiračica), Jova Bocić (Graničari), Jovan kapetan (Maksim Crnojević).
Izvori:snp.org/serbianpuzzle/wikipedija
Evo kako je izgledala Đorđetova čitulja u časopisu „Bosanska vila“ 01.12.1892
Ðorde Jovanovic. I ovaj mladi a daroviti srpski književnik i jeromonah manastira Moštanieo preminuo je na krilu stare svoje majke, u rodnom mu mjestu Neštinu u Srijemu. Umro je još 27. septembra od rane na ledima, koju je bio opserirao, pa ponono pozlijedio. Pokojni Ðorde, odnosio German, bio je više godina dak u manastiru Kuveždinu, odakle je otišao u novosadsku srpsku gimnaziju. Ali ne mogavši skrasiti u školi, opet se vrati u manastir, a iz manastira ode u glumce, gdje je proveo dugo vremena. U jedno doba bio je i upraviteljem tako zvanog „Bosansko-Hercegovackog pozorišnog društva“, sa kojim je putovao po našoj domovini. U potonje doba zakaluderio se, pošto mu je i žena umrla i odao se samackom životu, radeci neprestano kao crv na srpskoj knjizi, gdje je stekao lijep glas. A to sve postigao je svojom marljivošcu i vrednocom, tako da se more reci e je bio samouk, koji osim osnovne škole u rodnom mjestu, ništa drugo nije svršio. Svoj književni rad zapoceo je u „Nevenu“ sa pjesmicama i pricama, a za tim je radio u „Javoru“, „Stražilovu“, „Nemanji“, „Bosanskoj Vili“, i „Bosansko-Hercego-vackom Istocniku“. Pisao je lijepe pripovijete iz srpskog života, od kojih mu je jednu „Rašta se tako dogodilo?“ nagradila i „Matica Srpska“. Više pripovjedaka napisao je iz bosanskog života, pošto se duže vremena bavio po ovim krajevima. Pa i kao kaluder pokazao se Izvrstan borac za sveto pravoslavije svojom duhovitom raspravom o staroj bosanskoj crkvi, koja je saopcena u Istocniku, pod pseudonimom Monah Genadije. Svuda se, dakle, pokojni Jovanovic odlikovao vrlinama, samo još da ne bijaše glumac, jer taj ga je život mnogo unazadio, pa ga prije vremena i u grob otjerao. Vrijedno bi bilo da koja srpska knjižarnica izda njegove pripovijetke, bar ove iz bosanskog života, koje je i sami pokojnik spremao za štampu, pa mu se ne dade. Time bi se bar u nekoliko odužili vrlome srpskome rodoljubu i književniku, kome ce svaki od srca zaželjeti duševni pokoj na onome i trajnu uspomenu na ovome svijetu! Bog da ga prosti i pomiluje!
Pročitajte pripovetku Rašta se tako dogodilo;
(Nastavak.) IX. Poslije svatova. Proš’o je Petrov-dan. — Prošli Milkini i Dragini svatovi. Da je prije ko rekao: da ce ih rastaviti jednu od druge, ne bi vjerovale. Mislile bi, ne mož’ biti. A sad prode po dva tri dana, pa se ne vide. Milka voli svog Simu, a zna da Draga voli Milana, pa su srecne. Sad joj je Sima sve i sva. Ako što želi, njemu kaže; ako je tužna ili vesela, njemu kaže, ako je šta cula i njemu kaže. On joj je zamijenio Dragu, pa šta bi onda mislila na nju svaki cas . . . Kod Drage nije tako. I ona bi imala mnogo da se potuži. Al kome ce? Milan nikad nije kod kuce. Cim su prošli svatovi, on je otišao, da iznosi hvatove iz šume spahiji, pa ga nikad kuci . . . Tamo danjiva, tamo nociva. Juce u nedjelju doš’o. Draga baš išla s cesme; nosi pune sudove vode. Kad je došla do kuce pogleda kroz sokak, pa vidje Milana. Sva je pretrnula. On ide . . . Sagnuo glavu pa zamišljen . . Štap mu na desnom ramenu, a preko njega gunjac prevjesio. Košulja mu prljava kao u drotara, a za nogom mu se vuku kajiši od opanaka . . . Zabataljen. Ona stoji, ceka ga . . . Kad dode do nje, trže se: — Gle Drage! Šta radiš? — pa prode pored nje. — Bože moj, gdje si? — — Radim. — Pa zar i nocu radiš? — Moram. Draga ga pogledi ocajnicki . . . On udže u sobu. Ona ostavi sudove u kujinu, pa ude i ona. — Gdje je mati? — pita ju. — A šta ce ti? — Da mi da košulju. — Pa da šta sam ti onda ja, kad ce ti mati i sad davati košulje, da presvlaciš. — Pa daj ti. Ona mu nade. Kad se obukao, odreza po hljeba, pa metnu u torbu. — A kuda ceš opet? — — Da vozim sijeno. — Ostani dok babo ne dode! — moli Draga. — A gdje je on? — — Otiš’o je jutros, da te traži; cudi se zašto te nema kuci. — Reci mu da sam bio — pa pode. Njoj grunuše suze. — Ne idi ! — dreknu, a suze da je uguše. On se i ne osvrnu; — ode. Ona sjedi pa place, a svekar, milanov otac dode . . . Brkovi mu nakostrešeni, a izmedu obrva nabrano celo . . . Pogleda Dragu pa stište desnu pesnicu. — Opet placeš! — rece joj. Ona htjede nešto reci, pa zajeca . C . — Kažu da je doš’o kuci — rece joj otac. Ona uzdahnu: — Bio je pa opet ode. — Ode?!! — Sad ako je do vodenice. — Pa je li ti žao? Ona opet briznu u plac. — Ne placi dijete moje! Natjerala si i mene ‘vako matorog na plac, gledeci te . . . — 0, babo, zašto me ne voli? . . . zajeca Draga. On skoci. Skide pušku s klina pa ode. Draga nije smotrila da je odnio pušku. On otrca pored vodenice. Stiže ga na deonici . . . — Stani nesretnice! — viknu, kad ga vidje. Milan stade. — A kud si nageo žalosni sine? zar nemaš srca, puklo ti dao bog, kad ne vidiš onu djevojku, što ‘nako kuka I cami?! . . — Ne volim je babo — rece tiho Milan. — Ne voliš! — A zar se može ne voljeti onaka djevojka? Pa što mi onda rece da je prosim? Utuce tolike novce; zadužim se; pa sad da drugu tražiš? — Ne treba mi nikakva. — Ne treba ti?! Zar da budeš becar i cudo u svom selu? Kuci! Ili cu te k’o macku ubiti! Milan se vrati. Otac mu ode drugim sokakom. Došli su kuci. — Zar ne vidiš kako je uvehla, malaksala, od placa i od tuge, a ti ko da nijesi dotupavan, bježiš od kuce? . . . Neceš ti meni nikud više umaci. Naci cu ja slugu nek te zamijeni, — A šta ce svijet reci? — rece Milan. — A šta sad kaže, što ne pitaš? — Osijece se otac na njega. — Nemoj tražiti slugu! — moli Milan. — Ako se s Dragom pomiriš, necu. — Pomiricemo se! — rekoše oboje. X. Sirota. Tek su samo cetiri dana od kako misli Draga da je srecna, da su sve bijede otklonjene. Milan ide da radi, a cim sunce na zaranke, on je kod kuce. S njom lijepo razgovara. Prekjuce su bili kod Dragine matere, pa Draga ne zna šta ce od radosti. Za tim se spreme kod Sime i Milke, da ih zovu na mobu. Sjedili su tako dugo i razgovarali o svacem. Cak su u suton došli. Milan se razgovara, al se ne šali, još je nikad nije poljubio . . . I ona je srecna! Ne zna jadna da more biti drukcije. Sjutri dan došao Simo i Milka na mobu. Otišli su da kose žito. Oni kose, a one rukovedaju. Simo i Milka se šale, zadirkuju. A Milan i Draga katkad koju reknu, a najviše šute. Rade jedno za drugim. Simo da najedi Milku brže kosi, da izmakne od nje. Ona uze rukoved pa baci pred njega . . . On ne mož’ dalje da kosi . . . Baci kosu pa za njom. Uhvati je oko pasa; podiže je, pa je baci na snoplje. Golica je, ljubi je . . . Draga je stala pa gledi. To još nije vidjela. Ne zna sirota, da je to tek sreca. Pred podne udari kiša; moraju kuci. Draga baš i voli. Gnusno joj gledati, kako se Sima i Milka provode. (Sirota!) Kod kuce su rucali . . . Poslije rucka ce .Milanov otac: — Znate djeco šta? Danas pada kiša, sjutra ako se i izvedri bice rosa za kosidbe. Sjutra je s v. P r o k o p i j e, u Cerevicu slava. Mogli bi tamo . . . — Ha! rekoše Simo i Milka. Draga nije ništa rekla, ali se vidje da se obradovala. — Bi li voljela, Draga? — pita otac. — Bih! — kaže, a gledi u Milana. Milan cuti. — A voliš li ti Milane? — pita ga. — Ta . . . Zašto da ne? XI. U Cerevicu. Sjutra dan da ne može .1jepše biti . . . Draga okitila kola lipom i ružom, a Milan obuko onu košulju na kockaete FOramke, što mu je ona dala, pa ga gleda, gleda, a srce da joj iskoci od radosti …. Dode i Simo s Milkom. Sjedoše na kola; Milan i Simo naprijed, a Draga i Milka u sic . . . Milka i Draga zapjevaše: Zelen ora debo lad — Blago onom ko je mlad! — Blago onom ko se vole Od tog nema bolje — ej! Proletiše kroz Susek i Banoštar, i mnogi za njima pogledaše, govoreci: al’ su srecni! U Čerevicu ih doceka rodbina i poznanici . . . Momci ispregoše konje a mlade i djevojke zovu Dragu i Milku svaka svojoj kuci . . . Milan i Simo odoše na pivo sa drugovima . . . Kad je zvonilo u crkvu, momci ih odvedoše, pa im u porti pokazaše grob Gereskov, a u crkvi vijence sa sanduka mu, iz raznih srpskih krajeva . . . (1888.god)
Izvor: idoconline.info
