Љубавна прича Ленке Дунђерски и Лазе Костића је заувек неиспричана прича, опевана у бриљантној “Санта Мариа дела Салуте” и остала је симбол љубави до данашњих дана.
„Не знам шта је с њим. Јавио се, али како! Нуди ми удају за неког господина из Америке, нашег порекла, славног проналазача, мислим да се зове Никола, презиме му је чудно. Како не разуме да ја хоћу само њега! Нећу ни лепог, ни младог, ни високог… Ово више не могу да издржим“.
Лаза Костић се након докторирања у Пешти, вратио у Војводину и радио у Новом Саду као наставник, адвокат и председник суда. Да би се на позив Лазара Дунђерског преселио на његово имање у Челареву, где је 1891. први пут срео Лазареву кћер Ленку и одмах се заљубио у њу. Мало је рећи да је Костић био очаран њеном лепотом и младошћу. Песник је имао 50, а Ленка тек 21 годину. Упркос годинама родиле су се обостране симпатије и емоције су расле из дана у дан.
Као пријатељ породице Дунђерски и врло частан и моралан човек, Лаза Костић је био свестан немогућности њихове везе, али млада Ленка се све време надала. Изузетно лепа кћи војвођанског велепоседника, плавих очију, висока и складна стаса, говорила је неколико језика, свирала клавир, много путовала и волела јахање.
Лаза Костић чинио је све да је избегне. Чак јој је нудио друге просце, препоручивао и проводаџисао. Тако јој је једном причао о Николи Тесли, тада младом научнику, амбициозном и интелигентном. Али Ленка је упорно одбијала, не схватајући зашто јој то ради и непрестано је повређује, не желећи да јој призна колико и сам пати због ње.
Данас, 120 година касније, на површину је испливала истина о свој трагедији и окрутности ове љубави, о бескомпромисној борби лепе ћерке богатог Дунђерског, али и њеној неспособности да се избори са патњом, као и о страховима и кукавичлуку Лазе Костића, и на крају “крвава” истина о Ленкиној смрти.
Делови дневника Ленке Дунђерски који обухвата период од дана када је упознала Лазу Костића па све до дана њене смрти, а који је годинама био скриван од очију јавности. Дневник даје увид у најтананија и најдубља Ленкина осећања и све њено поштовање, обожавање и импресионираност Лазом Костић.
* Да ли је срце слободно господину Лази? Знам да је раскинуо једну веридбу. Када сам му понудила споменар да се упише, рекао је да једно вече неће бити довољно за смишљање стихова достојних мене.
* Знам, моја плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним ни младиће у Бечу. Но, ја нисам томе придавала пажњу, очекујући час када ћу осетити да ми то говори онај прави. Па се лецнух. Није ли прави стигао?
* Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега? Да ли сам ја волела илузију? Али то не може бити. Ја волим песника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је исписао не значе, оне су мени врлине. Те уморан, те стар, те није за мене… Толико сам му пута писала, понављала, не вреди. Али борићу се и изборити за њега. Њему треба помоћи. Морамо да се састанемо.
* Сусрели смо се јуче. Видно пропао и исцрпљен неком душевном борбом, разбрушенији и немарнији него иначе. Водили смо озбиљне и мучне разговоре.
– Удајте се, удајте госпођице Ленка, ослободите и мене и моју патњу и чежњу.
– Али, г. Лазо, зашто се не бих удала за вас?
– Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан – понављао је.
С пролећа 1894. године
* Волела бих да ми се нешто догоди. Дошла сам овде да свиснем. Бог да ми прости, ово неће на добро изаћи.
О лету 1895. године
* Не знам шта је с њим. Јавио се, али како! Нуди ми удају за неког господина из Америке, нашег порекла, славног проналазача, мислим да се зове Никола, презиме му је чудно. Како не разуме да ја хоћу само њега! Нећу ни лепог, ни младог, ни високог… Ово више не могу да издржим!
О Малој Госпојини 1895. године
* Готово је све. Он се оженио! Да ли је могао да буде свирепији? За кума је позвао мог оца! Савршен злочин, без трага. Али зашто? Шта сам нажао учила? Зашто се оженио за богатство и само због тога? Чујем, није ни лепа, ни млада, само миражџика. Зар на то спаде мој велики песник и сви његови, и моји идеали? Отишла је моја срећа. Нашто сада и живот?
6. новембар по старом календару 1895. године
* Још не знам, и не смем до краја да кажем, али… мислим да се све одлучило, и од тада као да се све измирило у мени и учинило ме чудно спокојном. Као да је одједном све дошло на своје место. Ако је то цена мог спокоја, онда му радо идем у сусрет. Сада само чекам свој рођендан. Све је чисто као кристал и јасно. Мирна и спокојна, након свега. Након тако дуго времена. Уместо да ме дарива, ја ћу њега, и себе, даривати. Поклоном вечним. Којим ћемо се везати у вечности.
Последњи запис 7. новембар 1895. године
* Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све…
Лаза је ову трагедију и драму као бреме вукао са собом до краја живота, патећи с једнаким жаром као што је и волео, и горко се кајући. Деценију од њене смрти, он њен лик и даље носи у мислима, негујући сећање на њу, а као што је и записао у свом дневнику Ленка га је свакодневно походила у сновима.
