СЕЋАЊЕ: Др Рајко Игић (Чикаго, Илиноис, САД)
Рођен сам и одрастао у Деспотову, селу које је мењало назив (Szent-Ivan/Сентиван, Деспот св. Иван и Васиљево) пре садашњег имена. Већ те промене назива казују ко је господарио тим крајевима. Овде износим нека сећања из 1944. и 1945. године када сам имао седам-осам година.
У селу од око тада 2000 становника живело је мање од 10 одсто Немаца. Били су то углавном сиромашни Немци који су скупа с нашом сиротињом обично радили у Торжи (данас Савино Село) код својих богатих земљака, земљопоседника. Деспотово и Савино Село раздваја нешто више од 5 км. Од моје ближе фамилије, у Другом светском рату, страдали су Ана Игић (партизанка коју су усташе заклале у Срему), њен брат Угљеша (води се као нестао) и мој брат од тетке који је погинуо, а отац ми је провео четири године на присилном раду у Немачкој. Његов повратак је за мене био неописиво радостан догађај. Када сам му испричао о својим патњама што су нам Немци одвели чилаша, Лација, и узели кола приликом бежања пред Црвеном армијом, он ме је утешио тако што је за неколико дана на вашару у Бијељини купио младог коња, Бибора. Ускоро смо ишли колима на немачки салаш према Равном Селу. Ту сам видео нешто што ме и данас узнемирава. На земљи, испред хале за пољопривредне машине, лежало је четири, пет лешева покривених чаршафима. То су били Немци који су те ноћи умрли. Они су били на присилном раду, радили су тешке пољопривредне послове, сигурно су слабо храњени и разне болести су харале логором.
Циљ наше посете је био да отац одавде изведе два радника који би нам помагали у жетвеним пословима. Добили смо две Немице које нису биле из нашег села. Обе су изгледале исцрпљено, а старија је била болесна од маларије. Код куће смо их хранили, а болесници набавили лекове од нашег лекара, др Аркадија Зајчева. Тада сам сазнао да напади грознице, високе температуре и знојења код маларије долазе у тачно предвидивим интервалима. Када су се опоравиле, вратиле су се у логор и ускоро су, како је мени било речено, кренуле за Немачку.
С временом сам тај гест хуманости мојих родитеља скоро заборавио, али сам се Лацике са жаљењем често сећао, јер ме је на њега подсећала велика фотографија (сликали су ме на том коњу када ми је било четри, пет година) која је висила на зиду моје собе, када сам живео у Деспотову, Сомбору и Тузли.
Ево још једног непријатног догађаја из тог периода. У поменуто село, Торжу, дошли су партизани, вероватно нека јединица из Славоније. Моја покојна сестра Беба је ту радила као болничарка. Поред Торже, према Сентивану, постоји канал с два моста, од којих је један железнички. Бојећи се пљачке напуштених немачких кућа пре доласка колониста, партизани су организовали страже око читавог села, а посебно су контролисали прелазе преко канала. Сиротиња из мог села је сигурно желела да се домогне неког вредног предмета из домаћинства или алатке за обраду земље, али је то било забрањено. (У селима, где је српско становништво било мешано с богатијим Немцима, крађе су биле готово редовне и из тог периода датира назив за такву пљачку – Хитлер-вашар). Маричка и њен муж, сиромашни Цигани из Сентивана, дођу у Торжу, из напуштених кућа узму неке текстилне предмете, омотају их око себе и крену кући. Стража на мосту осујети њихову намеру. Командант или преки суд нареди да се лопови стрељају и та је наредба одмах извршена.
Док је отац био у Немачкој, са мајком сам обишао готово све салаше богатих Немаца у Торжи, јер смо преко лета коњском запрегом носили ручак Сентиванцима који су радили за вршалицом, а зими и у пролеће смо тамо мењали шећер (који ми је као детету следовао) за маст. Маст је била црвена, јер то су били отпаци који се добијају приликом барења крвавица, џигерњача и шваргли или печењем кобасица. Мајка ме је увек са собом водила, јер сам волео да се возим на колима, а с дивљењем сам гледао то богато село, њихове велике и лепе куће, шарене баште и широке улице. Када сам чуо да су убили Маричку, ту младу, пријатну и згодну жену која је становала близу нас, згадила ми се Торжа. И данас нерадо туда пролазим, јер се сећам наше беде, Маричке и умрлог рањеника којег су износили из болнице баш при једној од посета мојој сестри. Много година касније, радио сам као лекар у суседном русинском селу, Куцури, а само сам једном посетио Савино Село, кад ме је њихов лекар позвао на консултацију. Немачке куће су у Торжи данас оронуле и махом запуштене, јер се нови житељи – који су углавном дошли из Црне Горе – тешко привикавају на равничарски живот. Чуо сам да је црква у Торжи после рата била претворена у магацин, њихово гробље је делило тужну судбину немачких гробаља широм Војводине. Зато се нелагодно осећам у свим селима Војводине где су живели Немци, а поготово у оним у која су ме моји водили пред сам крај рата. Не знам ко је све за груба померања народа крив, али и мој је народ и паћеник и кривац.
Питам се да ли су сви Руси, Срби, Цигани, Јевреји, и други страдалници за време рата с Немцима могли имати снаге да се након ослобођења Војводине одупру зову за реванш? Вероватно су и Чеси, Словаци, Хрвати и многи други народи такође грешили, јер су се, онда или данас, за нешто реванширали. Очигледно, човек није савршено биће, а човечанство још увек чека на идеју која би нас упутила како се долази до трајног мира.
