Već godinama lubenice se na pijačnim tezgama pojave mnogo pre nego što im se nadamo. Na našu trpezu stižu uglavnom iz Grčke i Makedonije, ali mnogi ljubitelji ovih sočnih i slatkih plodova strpljivo čekaju žarko leto kada prispevaju domaće iz okolnih sela.
Lubenice zahtevaju puno posla
Pivnički ratar i povrtar Petar Mirković godinama lubenicama i dinjama snabdeva žitelje ovog sela. „Imam deset hektara zemlje i sejem kukuruz i soju, a već devet godina za redom na površini od pola jutra zasadim lubenice, a gde su lubenice tu su i dinje. Odmah da napomenem da je proizvodnja dosta teška i zahtevna zato što sam proizvodim rasad. Startujem sa poslom već polovinom februara setvom semena u plasteniku. Oko polovine aprila, ako su vremenski uslovi pogodni, stasao rasad iznosimo na njivu, postavljamo sistem za navodnjavanje kap po kap i pokrivamo agrilom. Ceo proces zahteva dosta fizičkog rada. Prve lubenice u 2016. godini bile su zrele početkom jula, a da tokom maja nije bilo hladnije i kišovito, sigurno bi ranije krenuli sa prodajom“, napominje Mirković.
Kako smanjiti troškove proizvodnje?
Ovaj povrtar kaže da prošle godine nije često tretirao usev – tri puta ga je zaštitio od plamenjače, ali ga je okopavao nekoliko puta. „Trudimo se da što više posla odradimo sami kako bi smanjili troškove proizvodnje. Sami beremo svakodnevno taman toliko koliko može da se proda. Nekada je bilo više bostandžija ali i kupaca. Sada je evidentna besparica, ali ja moje lubenice uvek prodam – imam stalne kupce„, kaže Mirković napominjujući da svake godine sami proizvode rasad, kopaju, beru, prodaju bostan na njivi, pijaci kod kuće – kako kupcima odgovara.
Kako tvrdi ovaj proizvođač, lubenice i dinje nisu skupe ako se uzme u obzir rad, trud i sredstva koja se ulažu u proizvodnju do završetka branja. „Ako neko smatra da je bostan skup, treba da proba da ga proizvodi„, kaže na kraju Mirković.
