Aleksandra Rajković (1989) iz Neština, trenuto živi i radi u Anchorage (Aljaska).
Razlog mog ostanka u Americi
Mi smo svi vrlo upoznati sa američkom kulturom kroz njihove serije, filmove i muziku. Štaviše, ja sam studirala engleski jezik na Fakultetu za pravne i poslovne studiju u Novom Sadu i kroz taj program sam se još dodatno upoznala sa njihovim poslovnim svetom i jezikom. Pa i uz sve to, kada sam prvi put došla na Aljasku prošla sam kroz onaj pravi „culture shock“. I to je mnogo teško da se objasni dok se ne doživi. Ja sam očekivala da ulice budu pune ljudi, kafići, pekare i butici da budu na svakom koraku, ali ne – ovde su ulice prazne!
Ovde vidiš saobraćaj i beskućnike na ulicama, kroz koje ti prolazis vozeći biciklom sa jednog posla na drugi, sa drugog na treći.
Studenti koji dođu ovde na ovaj „famozni“ školski program će da dobiju najgore poslove i radiće bez slobodnog dana za minimalac celo leto, iz različitih motiva. Neko se nada da zaradi neki dodatni novac, da proputuje, neko da pomogne finansijski roditeljima, neko da ostane ovde i da pokuša neki bolji život od onog što mu njegova zemlja može da ponudi. A neko će da se zaljubi i ostane zbog te neke osobe – kao što je bio moj slučaj.
Moja majka i dan-danas govori mom bratu: „Sandra je otišla u tu Ameriku sa jednim koferom i vidi dokle je dogurala“. Sada posle 4 i po godine, kada se osvrnem, mislim da je ta ljubav bila samo jedna od mnogih faktora koji su uticali na moj ostanak. Ja sam ovde shvatila da mi ne treba tetka, kum ili bilo kakva druga veza u nekoj firmi da dobijem posao. Shvatila sam da, ako se potrudim, da će me moj supervizor nagraditi za trud koji sam uložila. Ja sam kao student počela svoju američku karijeru kao čistacica soba u hotelu. Kroz vredan rad su me unapredili u supervizorku, pa sam se prebacila u njihov restoran uz preporuku mojih nadređenih.
Tu me je neki „veliki šef“ primetio, jer sam bila jedan od boljih servera i ponudio mi je poziciju u njihovoj kancelariji prodaje kao koordinator i posle samo pola godine su me unapredili u menadžera prodaje. Nije prošlo mnogo kada su me poslali u New Orleans na nedelju dana da postanem Crowne Meetings Director. Svako u svom životu želi da bude nagrađen za svoj rad i trud. U Srbiji je to misaona činjenica, u Americi je to veoma moguće.
Te prve godine je možda samo nekoliko nas ostalo. Prethodnih par godina na desetine studenata je odlučilo da ostavi svoj život u Srbiji i ostane ovde, čak bez papira, da bi pokušali da nešto urade od svog života. Sa neke pete tačke gledišta, o kojem mnogi ne vole da pričaju, ali ja ću ovde vrlo kratko da spomenem je kontrola roditelja. Srpski mentalitet je ponekad malo zatucan što se tiče „letting go“.
Roditelji pokušaju da „zaštite“ decu, od čega god su oni već zamislili da im treba ta zaštita, a ni ne shvataju koliko uništavaju ono nešto što je najbitnije za neku decu – da budu ono što jesu. Deca nemaju slobodu niti pravo glasa i sa tim im se uništava kreativnost i psihološki (i intelektualni) rast. Kada dođu ovde napokon osete nezavisnost i slobodu da budo ono što zele da budu.
Svaki student koji je ostao ovde mnogo pati. Sve što volimo: naša kuća rođena, naši mama i tata, naši drugari iz klupe nam fale svakog dana i to nas motiviše da radimo vrednije i da napravimo nešto ovde kako bismo se jednog dana vratili kući i mogli da živimo u tom bednom srpskom sistemu.
