OBROVAC: Dana 04. jula je obeležen Dan borca koji se slavio i u bivšoj SFRJ i SRJ, a danas se ovom prazniku u Srbiji ne pridaje dovoljna pažnja. Međutim u ovom mestu se kao i svake godine na ovaj dan okupljaju preživeli učesnici NOR-a 1941-1945 kojih je sve manje kao i njihovi potomci koji dolaze uvek u istom broju.
Tako su se i ove godine okupili, a Mitar Lončar i Zdravko Polić su položili venac na spomen-ploču poginulim borcima. Treba napomenuti da su na spomen-ploči poginulim borcima NOR-a 1941-1945 kao i na spomen-ploči Fašističkog terora urađenoj 1982. godine zbog vremena trajanja mnoga imena i prezimena izbledela, pa je neophodno da se ovaj problem reši.
Inače, druženje je proteklo sasvim skromno bez učešća MZ Obrovac, sekretara i novog predsednika saveta koji nisu imali ni želju da pomognu u obeležavanju praznika. Bez obzira na molbe predsednika boračke organizacije Bore Zečevića, odbili su bilo kakvu pomoć, pa čak i u obezbeđivanju venca.
Ovo druženje je proteklo uz prisustvo Zorice Jatić rođene 1925. godine koja sa svojim sinom Pantom redovno dolazi na proslavu Dana borca i podeli s nama svoja sećanja o čuvanju skladišta i baza u Sremu.
Ovaj izveštaj ne možemo završiti a da ne spomenemo Stoju Grčić-Kozomora, jednog od retkih učesnika bitke na Neretvi, Sutjesci i oslobađanju Beograda, učesniku Sremskog fronta, čije sećanje je zabeležio Slobodan Mirić, a tekst od 16. oktobra 2016. godine prenosimo u celosti:
„Stoja (Kozomora) Grčić (92) rodom iz sela Bogdaše kod Livna, otišla je u partizane sa 17 godina. Bila je bolničarka tri godine, prošla ofanzive na Neretvi i Sutjesci, bitku za oslobođenje Beograda, Sremski front. Ceo rat je provela kao borac. O svojim komandantima kaže „Slobodan Penezić Krcun je bio nemerljivo hrabar, Peko Dapčević dobar i pametan, a Ljubo Đurić vojničina“.
Od oslobođenja živi u Obrovcu kod Bačke Palanke, povučeno, niti ističe svoja herojstva, niti više iko zna za njih. Ima medalju za hrabrost, Orden za hrabrost, Orden zasluga za narod i čin vodnika. Nikada nigde nije isticala svoja odličja.
– Neretva i Sutjeska su bile crvene od krvi. Borci su padali kao snoplje, a krvave vode nosile su zajedno i naše i dušmane. Najteže mi je bilo da previjam one koji su ostali bez ruke ili noge, zbog neopisive tuge koju sam osećala. Negovala sam tifusare bez straha za svoj život, ali se nikada za tri godine u ratu nisam razbolela – priča baka u desetoj deceniji, upečatljivo i lucidno.
– Ne mogaše se izbrojati mrtvi. Neretva je penila krvlju… prešla sam je držeći se zažicu, padajući u ledenu vodu. Trebalo je istovremeno spasavati druge živote, a sanitetsku torbicu čuvati kao svetinju.
Simpatija joj je bio plavokosi Rus Ivan, koga su zarobili Nemci, a partizani preoteli.
– Jednom smo se šetali livadom i pričali, poklonio mi je maramicu i posle su ga odveli nekuda i vratili Rusima – sa setom kaže naše sagovornica.
– Bila je glad, sekli smo kožu sa opanaka, grejali je na vatri i jeli. Jednom zamalo nisam bila kažnjena što sam otkinula pero luka u nekoj bašti. Grizla me je savest što sam ubrala dve šljive, jer sam prekršila sveto pravilo, ali sam bila strašno gladna. Od naroda se nije smelo uzimati, to je krađa – priča heroina.
Na peronu beogradske stanice kada je rat bio gotov, patrola joj je uzela engleski šinjel.
– Nismo se protivili iako sam se posle smrzavala, odmah sam pomislila da ima neko kome je potrebniji. To je vreme kada se nisu postavljala pitanja. Danas je drugačije.
– Išla sam u nadnicu, a ljudi koji su znali moj put čudili su se i govorili su mi da treba da idem u Beograd, da treba da budem oficir. Nisam mislila da treba da naplatim rat.
Ima sina i ćerku, tri unučeta i tri praunučeta. Živi su joj pet sestara i brat i svi su u dubokoj starosti.
-Moje drugarice, moje sestre partizanke su pomrle i meni je neobično bez njih, starost je zbog toga teška jer nemaš s kim pričati o uspomenama.“
Na kraju ovog druženja donet je zaključak da se mora pronaći način za obnovu spomen-ploča i nastaviti organizovanje ove proslave. Ne smemo dozvoliti da u zaborav padne Dan borca, zbog malobrojnih preživelih NOR-a 1941-1945, kao i njihovih potomaka.
