Sve je krenulo od čisćenja tepiha. Radnik iz tepiih serivisa ih je odneo. Stan mi je došao veći i prostraniji. Krenula me manija velikog spremanja. Od plafona, do poda. Mada, ja sam eto krenula od poda. Kod mene – vazda kontra. Hajde onda kada ih već nema, da sve fioke, kutijice, pregradice, rupice, uglove presložim i očistim. Da svaki delić u šezdesetkvadratnom stanu prečešljam i sredim. Da bacim nepotrebno, a ostalo da sortiram. Najpotrebnije stvari stavljam na vrh ,u sredinu one koje se koriste, ali ne tako često, a na dno – stvari koje se najmanje koriste. Imam višedecenijske džidža bidže koje godinama skladištim, a ne služe ničemu. Počev od sitnica, do tekstila, garderobe….
Onda shvatim, da recimo majicu koju imam od srednje škole, nikada više neću obući, jer mi u njoj vire salčići sa strane i da je kratka. Shvatim da slomljeni ram, koji obožavam i ima posebnu vednost, nikada neću koristiti, jer je razbijeno staklo. Shvatim da mi je i figaro za kosu neupotrebljiv, jer ne umem da baratam sa njim. Shvatim da jastučnice crno–bele boje, dobijene na poklon, nikada neću navući na jastučiće, jer to za mene nisu boje.
Živim u prostoru gde sve vrca od boja i šarenila
Shvatim da sjajne senke za oči nikada neću staviti, jer se ne šminkam, a kada mi i treba za neku specijalnu priliku, odem kod šminkera da to bude besprekorno. Shvatim da grudnjake od pre porođaja nikada više neću moći obući, jer su mi grudi za dva broja različite od dojenja i da se neće vratiti na mesto. I tako, odlučih da stanem na put višemesečnom i višegodišnjem skladištenju. I da bacim nešto što će mi kasnije ustrebati, zaboga – kupiću!
U iščekivanju tepiha, hajde i da skinem zavese. Froncle koje imam, tzv. špageta zavese nikada ne mirišu kada se operu , jer to faktički i nije zevesa, samo rese. E nećeš da pereš, a da ne miriši na bohor. Pokloniću ih nekome, lepe su i očuvane, ako neće niko moj da ih uzme, skloniću ih. Nisu za bacanje.
Otišla da kupim nove
Toliko sam im se radovala, kao dete kada dobije igračku. Kao da sam u najmanju ruku kupila automobil. Radujem se malim stvarima, jako, ponekad i kretenski. Kako je dva dana bila kod krojačice, jer ih je morala prekrojiti po meri, uveče kada legnem sam pravila raspored i premeštaj i to kako će super da čučnu kada se okače. Danas odem da ih uzmem, dotrčim do stana da ih stavim i šok. Nije dužina do poda, kako sam htela, jedan deo kraći, drugi taman, treći duži. Dok nismo ustanovili da li je do zavese, garnišle ili zida…o čas posla se iznervirah i briznuh u plač. Zbog gluposti-ali eto. Inače, uopšte nisam plačipička, ali nešto me sašilo. Sve sam htela odjednom da zablista, malo novine, promene, razmeštaj neki – kada ono glava me samo zabolela. Zavesu sredismo, ali….bolje da se ne radujem kao mali majmun pre vremena.
Mada, šta ću – takva sam i kraj
Radujem se svemu. Oči mi zasijaju, glas postane zvonak, srce zalupa i tada mi dođe sve oko sebe da izgrlim. Kada sam sve to ponamestila, vratila na svoje mesto, uglancala, posložila i bacila- osetih se deset kilograma lakšom. Kao kada kiselim pete pa ih dobro izrendam onim kamenom. Svu prljavštinu i nečistoću kada skinem sa nogu, imam osećaj kao da hodam po oblacima.
Tako je i sa našim mislima. Kada se prezasiti glava – treba stisnuti opciju restart. Pobacati smeće iz tintare, nešto skladištiti, nešto utisnuti dobro u sećanje.. Jer kada bi samo slušali, upijali, gurali sve i svašta u svoju memoriju brzo bi nam glava eksplodirala.
Tako da, sledeći put kada me glava zaboli od previše informacija idem na fabrički restart. Povremeno je samo izluftiram – do sledećeg velikog spremanja i čišćenja.
Toplo i vama preporučujem isto, kako bi ostali normalni.
