Tog petog oktobra dvehiljadite godine sam bila suviše mala da shvatim šta se dešava, a i dovoljno velika, da zauvek upamtim da će nam „Od sutra sve biti bolje“. Nije mi bilo jasno šta su time hteli reći i zašto sam ovu rečenicu toliko puta čula. Imala sam bezbrižno i srećno detinjstvo, a šta znači biće bolje, kada na svu sreću nisam nikada spoznala šta znači gore. Ili su se moji možda trudili da te neke loše dane prikriju, ne narušavajući moje dečije snove.
Vodili su se time, dete je dete i ono to i da bude, a ne da se dečija glava opetećuje problemima o kojima treba odrasli da vode računa i po mogućstvu da nađu način da ih reše.
Danas, sedamnaest godina kasnije, u potpunosti razumem značenje tih reči. Ona nam je bila poslednja slamka spasa, za koju smo se kao nemoćan i očajan narod hvatali, verujući da će baš ona da bude ta koja će nas otrgnuti iz kandži vukova.
Nismo videli drugi izlaz, nismo znali za drugo rešenje
Nažalost, ništa se nije promenilo. Reforma i nova vlast je svašta obećala, a ništa ispunila. Svaka sledeća, deluje da je za nijansu gora od prethodne. Nije više važno koliko smo koraka do EU, da li smo ili nismo priznali nezavinost, da li smo postigli dvadesetmilioniti dogovor o nekoj stvari koja nas se realno ne tiče, da li smo…
Svakodnevni smo svedoci političkih i ekonomskih dešavanja, svi nešto obećavaju, jaki na rečima, a slabi na delima. Mislim da prvenstveno treba neko da se pojavi, ko će manje da priča, a više da radi. Neko ko će manje da obaćava, a više da ispunjava. Neko ko će manje da kritikuje, a više da bude kritičan pema sebi. Neko ko će manje da pametuje, a više da bude mudar. Neko ko će manje da viče , a više da sluša zapomaganje naroda.
Ovo sušno tle je željno vode, željno Sunca, željno je da ponovo postane plodno
Jer sigurno je u prošlosti bilo takvo, ali neću da vršim komparaciju. Nema svrhe. Razmišljam o profilu čoveka koji bi mogao da usliši želje i potrebe naroda. Predsednik države je crn i visok, krupnih, široko otvorenih, tamnih očiju. Visokog čela. Ne trepće mnogo. Ne koluta očima kad mu nije po volji. Neupadljivog je izgleda. Ne skreće pažnju skupim odelom i zlatnim satom. Glasan, ali jasan. Ne mudruje previše. Ne viče. Ne koristi izraze koje većina građana ne razume. Ne boji se nikoga. Rešava probleme postepeno: prvo kreće od manjih, pa onda prelazi na veće. Ne igra po tuđim pravilima. Osluškuje sebe i svoj narod. Ne obećava mnogo. Raduje se kada ispuni cilj koji je zacrtao. Ne kritikuje prethodnu vlast. Ne misli da radi svoj posao bolje od svojih prethodnika. Trudi se da radi svoj posao najbolje što ume. Ne beži od problema. Ne svaljuje krivicu na drugog. Ne očajava kada ne vidi svetlo na kraju tunela. Vedrog je duha . Čovek od reči. Čovek koji glasom, stasom, a najviše delima uliva poverenje. Prizna kada pogreši. Uči na sopstevenim, ali i tuđim greškama. Ne poklekne na prvoj prepreci. Digne se kad padne. Ne leti visoko.
Ovakvog predsednika Srbija do sada nije videla. Svi su bili drugačiji, svako je imao svoju ideologiju, svako se zalagao za svoje ciljeve. Jedino što je svima njima zajedničko : PREVIŠE PRIČE, NIGDE REZULTATA. Ne želim da verujem da su svi takvi, da su se isključivo zalagali za lične interese i koristi. Želim da verujem da su neki od njih imali cilj i put koji su sledili, ali se nisu baš najbolje snašli. Ili su skrenuli na pogrešnoj raskrsnici. Ali neću sada o njima. Od prošlosti se ne živi.
Živim sadašnjost
Srećna sam žena, ćerka, majka na porodiljskom odstustvu. I dalje čujem kada odrasli pričaju „Biće bolje“. Sada iz drugačijeg ugla gledam na ovu floskulu. Tako je, biće nam bolje. Ali ne sutra, na kraju godine, sledeće godine, decenije… Biće nam bolje kada sami odlučimo da bude tako. Kada se sami potrudimo da bude tako. Ti što već godinama, decenijama unazad viču biće bolje, verujem da su više otupeli i da je ta rečenica izgubila smisao. Takva osoba je nezadovoljna, neostaverena, zanovetalo, zajedljiva… svi su joj krivi za sve, sedi skrstenih ruku ne pomerajući se sa „mrtve tačke“, a želi da joj bude bolje…
Nikome neće biti bolje, ako jedno te isto ponavlja kao papapagaj, a ništa ne preduzima po tom pitanju. Takva osoba krivca traži u sistemu, državi, vlasti, a u sebi ne, nikada se ne preispituje… Jer gde ti možeš da krojiš svoju sudbinu, kroji ti je Pera, Mika, Žika, po svojoj meri…
A ti sluđena marioneta kojom drugi upravljaju i jednoglasno govore: „Biće bolje“. Budi spreman na promene i tek onda će biti bolje.
