Problemi kao što su: anksioznost, strepnja, nervoza, unutrašnji nemir, strahovi, napadi panike, depresija, strah, napetost, fizička slabost, definitivno su hitan poziv na korenite promene u vašem životu.
Najopštiji vid anksioznosti je generalizovani anksiozni poremećaj (GAP), stanje slično strahu, tačnije karakteriše ga hronični patološki strah, čije su forme ispoljavanja preterana ili preplavljujuća strepnja, zabrinutost, napeto iščekivanje ili tzv. „slobodnolebdeća anksioznost“.
Tako na primer osoba može biti potpuno preplavljena nesrećom koja bi mogla zadesiti njeno dete. Telesne tegobe koje karakterišu ovo stanje su: znojenje, crvenjenje, lupanje srca, želudačna nervoza, dijarea, često mokrenje, drhtavica, hladni i lepljivi-znojni dlanovi, suva usta, knedla u grlu, kratkoća daha – učestale su i izraz su hiperaktivnosti autonomnog nervnog sistema. Disanje može biti produbljeno, a srčani puls ubrzan. Osoba se može žaliti i na mišićne tegobe: napetost i bolove u mišićima, naročito mišićima vrata i ramenog pojasa, trzanje obrva i drugih delova tela, drhtanje, lagano umaranje, nesposobnost opuštanja.
Takva osoba se lako preplaši, nemirna je i neprekidno se meškolji, a takođe i često uzdiše. Što se tiče stanja duha, osoba je uopšteno zabrinuta, često zamišlja preteću katastrofu, kao što je gubitak samokontrole, pojava srčanog infarkta ili pak umiranje.Takođe su česti i nestrpljivost i razdražljivost, pojava ljutnje i besa, nesanica- osoba je na rubu izdržljivosti. Učestalost Gap-a je prilično visoka – javlja se u 4% populacije. Tipično započinje sredinom druge decenije života, iako osobe sa Gap-om kažu da su i pre toga imale problem.
Anksioznost je stanje koje često prati druge psihičke poremećaje – depresiju, paranoju, šizofreniju, fobije, stanja panike. Retko se u praksi nailazi na izdvojeno osećanje anksioznosti bez drugih simptoma, jer je anksioznost najčešće pratilac, a ne simptom sam za sebe, mada i to može biti ukoliko su drugi razlozi potisnuti u nesvesno. Nepovoljni životni događaji, stresori ili traumatska iskustva često prethode početku oboljenja.
Između pojave oboljenja i obraćanja za psihološko – psihijatrijsku pomoć obično prođe dosta vremena, što je nalik na situaciju u socijalnoj i specifičnoj fobiji. Razlog za to treba tražiti u „saživljavanju“ obolelih sa strepnjom i strahom i u njihovom verovanju da im se stanje ne može promeniti. Neretko se događa da osobe sa ovim oboljenjem traže pomoć i lečenje tek kada se pojave druge psihičke tegobe ili komplikacije GAP, na primer – depresija.
