U toaletu čitam bukvalno sve, od knjiga iz „kućne biblioteke“, udžbenika, lektira, novina, pa sve do nalepnica na sanitarijama… Što će reći – sve što mi padne pod ruku. Trenutak kada sam pomislila da nešto nije u redu sa mnom je kada sam sebe uhvatila da čitam sadržaj toaletne vode na Francuskom jeziku. Trenutak kada mi je laknulo bio je kada sam od nekoliko bliskih ljudi čula da čine isto u trenucima naprezanja.
Ovog jutra, kasno sam ustala i nisam stigla do trafike. Kada sam prolazila pored nje, bacivši pogled na ostatak štampe koja nije uspela da se rasproda, uočila sam da je ostao samo škart. Ista priča kao i sa kolačima, prvo se pojedu onu najukusniji i što valjaju, ovi drugi vuku se na tanjiru danima. Uzgred, dokopah se nekog starog dnevnika, koji sam donela od kuće. Dođe mi kao miraz-dnevnik u kome može da se sazna sve o meni. Moja najiskrenija osećanja, misli, emocije, razmišljanja, nadanja i želje, stale su u ovaj rokovnik.
Ćitajući stranice, uspela sam da se vratim u prošlost i bolje upoznam sebe.
Listajući ga, tačno mogu da osetim miris, miris i detalj svakog opisanog trenutka. Samo što sam na mnoge zaboravila, ali on, moj dragi dnevnik je tu… Da me podseti i osveži mi pamćenje i povrh svega dobro me oraspoloži.
Dragi moj dnevniče sa ove distance, tada nerešivi „problemi“, nateraše me da im se sada smejem.
Tadašnje ljubavi, nateraše me da se upitam : „ Gde su mi oči tada bile?“
Tadašnje želje, nateraše me da shvatim kako sam ja jedno skromno biće.
Tadašnje razmišljanje i način izražavanja, podsetiše me da sam i ja nekada imala dvanaest godina.
Tadašnji način odevanja, podsetiše me da rozu boju volim od malih nogu.
Kada bi se nepoznata osoba dočepala ovog dnevnika, mogla bi da sazna sve o meni. Kakav sam čovek, kako razmišljam, šta me je tada tištilo, a šta radovalo, koji su moji strahovi, u šta verujem. Pročitavši sadržaj dnevnika, tačno bi znala način moje upotrebe.
Nažalost, mnogi danas ne pišu dnevnik, jer je sve postalo nekako isfolirano i dostupno na netu
Dovoljno je da ste korisnik neke od društvenih mreža, da se „pročešlja“ po vašem profilu , kako bi se saznalo sve, uz pomoć statusa, lajkovanja, video snimaka, komentara i fotografija… .Prošla su vremena kada se vodio dnevnik, kada su se oni i spomenari „držali“ pod ključem, u nekom šteku gde naše najskrivenije tajne ne bi mogao pronaći ni sam Bog.
U 21. veku sve je ogoljeno i dostupno, stoga sam mišljenja da je jedna vrsta dnevnika upravo facebook
Samo što tu nema zaključavanja i skrivanja, tu dozvoljavamo drugima da vide sve. Ovde nema granica, cenzure i privatnosti. Možda, kada bi ugasili svoje profile na neko vreme ponovo bismo uzeli papir i olovku u ruke i počeli da ispisujemo straranicu sa :“Dragi , dnevniče …“
Danas sam posle dosta godina uzela pisaću mašinu i kucala na njoj. Vratila me u neka stara, lepša vremena, u neka bezbrižnija jutra i bolje sutra. Jeste da je komplikovanije bilo „otkucati“ tekst, ali baš u tome i jeste čar. Vratiti mašinu u levu stranu, kada želim novi red i jače udarati po tipkama, kako bi mastilo bilo vidljivije, a slova čitkija. Dok kucam ovaj tekst, na laptopu neuporedivo mi manje vremena treba. Dva klika – i gotovo. Saznam sve što me zanima, brzo zaboravim, jer u samoj toj dostupnosti svega i svačega brzo gubim interesovanje za prethodno.
Pre je sve „peške“ moralo. Bila su to bolja vremena. Nemam potrebu da „dnevnik“ čitam do kraja, jer već po imenu i prezimenu online prijatelja znam kakav će biti zaplet, a kakav kraj. Zato ovaj u rukama, pročitah do kraja u jednom dahu. Za vreme trajanja nužde -evocirah uspomene. One mi se motaju ceo dan po glavi.
Eh, dragi moj dnevniče…
