Nije retko da roditelji, konsultujući se o problemima svoga deteta, na kraju izjave: „Očigledno, i mi smo takođe nervozni….“
To izgleda kao da tako opravdavaju i objašnjavaju probleme svoga deteta. Roditelji posebno ovde misle na nasleđe. Dete je nervozno, razdražljivo, zato što su mu majka ili otac takvi, a ono je nasledilo njihov karakter. U svakom slučaju uticaj nasleđa nije beznačajan pored uticaja sredine u kojoj dete živi i načina njegovog komuniciranja sa tom sredinom.
Roditelji koji se ljute
Nervoza je stanje koje se prvenstveno karakteriše ljutnjom koja je najčešće u nesrazmeri sa stvarnim razlogom. Ovde govorim o roditeljima čije se nestrpljenje i preosetljivost manifestuju pri rešavanju najobičnijih problema u svakodnevnom životu. Naročito pri kraju dana, zbog umora, raste u porodici izvesna tenzija, kojoj je potrebna mala varnica da bi eksplodirala. Tu varnicu najčešće upali dete. Dovoljna je loša ocena u školi, malo bučnija igra, prevrnuta čaša, drzak odgovor, da oluja krene. Prvo grdnje, pretnje, zatim kazne: dete se šalje u sobu, lišava se kolàča, šamar ili nekoliko ćuški po zadnjici završavaju scenu, dok se neko dete buni, a neko, naprotiv, prihvata rezignirano roditeljske kazne. Međutim, roditelji najčešće priznaju da ono što je izazvalo scenu nije bio značajan incident, nesrazmeran značaju posledica. Jednostavno, napetosti roditelja popustio je „sigurnosni ventil“.
Bilo koji da je razlog nervoze roditelja, teška ekonomska situacija, anksioznost ili nagomilano nezadovoljstvo, porodični nesporazumi, posledica joj je bila stvaranje napete atmosfere u kojoj se dečji kapric, neuspeh u školi ili napetost sankcionišu razdražljivim reakcijama ili kaznama koje u takvim okolnostima ostaju bez efekta. Ali, sada će i dete postati razdražljivo, nervozno, plašljivo, stalno napeto, nepoverljivo, plašeći se da će napraviti neku glupost, tako izazvati nezadovoljstvo roditelja, posle čega dolaze već poznate reakcije. I samim tim će greške, razbijene čaše, nepristojne reči, zaboravljene poruke, neuspeh u školi postajati sve češći. Izgubivši poverenje, dete pribegava sitnim lažima i prikrivanju, da bi izbeglo nove kazne. Tako se nervoza roditelja prenosi na dete, pa bismo čuli sledeće: „Ah! Toliko liči na svog oca – ili na svoju majku – i oni su takvi!“
Roditelji koji se uzdržavaju
Nervoza nije uvek tako očigledna. Postoje roditelji koji se kontrolišu. Međutim, i oni su isto tako nervozni i razdražljivi. Oni se ponašaju po principu: nema scena pred decom! Međutim, napetost postoji, stalno je prisutna, ćudljiva, prepuna pretnji. Ako i vlada prividan mir u kući, postoji jedna neprijatna “ klima“, koja mora da se podnosi, koja se često izražava prigušenim razgovorima, crvenilom u majčinim očima ili ćutanjem za stolom. Bilo bi dobro kada bi se moglo reći da dete zbog toga ne pati i da ne primećuje ništa:“Suviše je malo“. Pa, ipak, dete ne razumevajući uvek suštinu, oseća da nešto nije u redu. Istina je da se retko viče; ali vika je zamenjena stalnim primedbama, suviše striktnom disciplinom i uvredljivim zamerkama: “ Uh, što si spor, kako si nespretan! Ah! Kako je ovo dete glupo; i tako dalje…
S vremena na vreme primedbe postaju osornije, a ponekad “ na kraju nerava“ , roditelji eksplodiraju i kažnjavaju rigorozno. Jasno je koliko je ovakva porodična atmosfera štetna za dete, koliko se dete plaši primedbi i ismejavanja, i konačno zaključuje da se ne može uklopiti i da je nesposobno da čini prave stvari kojima će njegovi roditelji biti zadovoljni. U tom slučaju dete pribegava ponašanju koje mu bolje omogućava da podnosi ovakvu napetost i uvrede: bes, stidljivost, ravnodušnost.
Razumevanje i strpljenje više ohrabruju i efikasniji su od oštrih kritika ili kazni, koje ne samo da ne pomažu detetu, nego stalno održavaju napetu atmosferu i roditelji postaju sve više i više razdražljivi.
Potrebno je s vremena na vreme razmisliti koliki je naš udeo u dečjim problemima, u kojoj meri uzroci tih problema potiču od našeg ponašanja, našeg odnosa.
