U izvesnim slučajevima nervoza roditelja može se manifestovati u vidu stalnih i preteranih zahteva: izričito izvršavanje naredbi i želja, potpuna perfekcija, brzina, držanje, ponašanje koje ne odgovara dobu i mogućnostima deteta. Roditelji koji mnogo zahtevaju često se sreću, ali su vrlo retki oni koji sebe smatraju takvima. Žale se na neposlušnost deteta, na lenjost, laži, na dečji otpor „koje neće ništa da radi“, mada sami kažu: „pa od njih se ništa naročito ne zahteva!“
Međutim, brzo se uočava da iako roditelji smatraju da ne zahtevaju od deteta ništa preterano, to je zbog toga što najveći broj svojih zahteva smatraju sasvim normalnim i uobičajenim. Dakle, od deteta se zahteva da bude učtivo, da se lepo ponaša za stolom, da se ne isprlja, da dobro uči u školi, da se bavi mlađim bratom ili sestrom, da nešto pomogne majci kada se vrati iz škole, da ide u kupovinu. Reklo bi se – malo, međutim, to je najčešće isuviše za jedno dete.
Jer, čak i njegovo sve slobodno vreme biće tako ispunjeno i isplanirano. Tako dete neće moći da se prepusti sebi, da lenčari i stiče nove navike, da se igra na ulici gde ima mnogo „loše“ dece, neće praviti buku i tako smetati komšijama. Sa svih strana su postavljene ograde, koje mu ograničavaju slobodu samostalnog organizovanja vremena, igre i samostalnog izražavanja.
Jedna majka, koja je došla da se žali na neposlušnog sina, rekla mi je: „Nikada nas ne sluša. na primer kada se vrati iz škole, ja mu kažem da ide da se igra sa drugovima, a on sedne u ugao i čita!“
Neki roditelji, smatrajući da čine dobro, pokušavaju da isplaniraju život deteta do najsitnijih detalja, pa čak i njihovu igru i vreme odmora. Ne samo da kod deteta guše stvaranje sopstvene inicijative, samostalnosti i odgovornosti, koje su detetu neophodne, nego mu nameću i stil života onakav kakav roditelji određuju, koji uglavnom ne odgovara ni dečjem temperamentu, ni njegovim potrebama. Međutim, roditelji bi želeli da to poslušno, potčinjeno „model dete“, istovremeno bude i spontano, snalažljivo, hrabro, da zna da se nametne. Dakle, da poseduje kvalitete koji su međusobno protivurečni, da ima u isto vreme kvalitete odraslog čoveka, a i deteta. Zaboravlja se da je detetu potrebna sloboda i izvesna nezavisnost da bi se samostalno ušlo u život.
Ovakvi autoritativni roditelji koji previše zahtevaju na izvestan način su, takođe „nervozni roditelji“. To što nameću tako striktno određen način ponašanja, u stvari je želja da se izbegnu brige, problemi, konflikti, nerazumevanja, sumnje.
Šta dozvoliti, a šta zabraniti? Taj problem se postavlja svakodnevno i zahteva izvesnu fleksibilnost, prilagodljivost, adaptiranje na trenutne situacije i probleme i taj problem će za ovakve roditelje biti rešen zauvek. Umesto toga oni pokušavaju sve da reše krutim pravilima koje sami nameću.
Potrebno je ta pravila svesti na minimum. Neće se dozvoliti „anarhija“ u kući, ali se detetu mora obezbediti određeni nivo slobode, nezavisnosti, mogućnosti što veće samoinicijative i samostalnog odlučivanja.
Smanjite svoje zahteve, pružite detetu malo više slobodnog vremena, ostajući u granicama uobičajenog života. Sve će to olakšati napetu porodičnu atmosferu. Shvatite da stalni zahtevi kod deteta stvaraju otpor i napetost. Smatrati da dete ne radi određene poslove dosta brzo i dovoljno dobro, to znači zamerati mu što je dete, i zatvarati ga u okvire koje mu postavljaju odrasli, iz kojih će on želeti da izađe po svaku cenu.
