Gubitak ne može da se preboli preko noći. Potrebno nam je vreme, ali od toga šta radimo tokom tog vremena koje prolazi zavisi da li ćemo se vremenom oporaviti i nastaviti sa životom, bogatiji za jedno iskustvo. Ako sebi neprestano ponavljamo rečenicu: „Ne mogu da živim bez njega“, „Ona je bila moja prva ljubav“, „Nikada više nikoga neću voleti kao nju“, „Ako nisam sa njom, ne treba mi niko“… mogu da prođu i godine i decenije, a da rana zbog prekida ljubavne veze i dalje boli, da gubitak dovede do toga da nas „zakoči“ u životu i da tako uskratimo sebi šansu da volimo i budemo voljeni. Sa nekim drugim, na neki drugačiji način.
Da li to što tako dugo boli znači da je ljubav bila toliko vredna?
Ne, to samo znači da odbijamo da prihvatimo realnost i nastavimo sa životom.
Koji bi bili pozitivni koraci i konstruktivne aktivnosti u primeru raskida ljubavne veze?
„Sada sam tužna, žao mi je što ova veza nije uspela. Daću sebi dovoljno vremena da tugujem, dozvoliću sebi da plačem, ali znam da je ispred mene još mnogo mogućnosti.“
„Učiniću sve što je u mojoj moći da učim iz ovog iskustva i daću sebi novu priliku za ljubav“.
„Dešava se da se ljudi vole i raziđu. Ja nisam kriv za to, imam mnogo dobrih osobina i nekome ću biti dobar partner“.
Umesto samosažaljenja, krivljenja drugog i ljutnje na život koji nije fer, bolje je preispitati se, videti gde smo pogrešili, razmisliti kako to da ne ponovimo i nastaviti dalje sa životom.
Teški trenuci, povrede, neuspesi i gubici su sastavni deo života.
Ne mogu da se prebole preko noći. Bol neće nestati ako ga negiramo. Od nas zavisi da li ćemo na svoje rane sipati so u vidu fatalističkih uverenja ili stavljati meleme u vidu podrške, nege u uverenja da imamo pravo i kapacitet da prevaziđemo bol.
