Godina prođe. Proleti. Kao da sam juče sa stomakom do zuba čekala Novu godinu. Kao da sam juče otišla na porodiljsko. Kao da sam juce nameštala sobicu za bebu, čekajucu sa nestrpljenjem januar da se ona rodi. Evo je ponovo. Kao da je juče bilo proleće. Kao da sam juče išla na Dunav. I uživala u letu. Meni nekako kada dođe Nova godina, već osetim miris proleća.
Iako bi, kalendarski gledano, debeli minus trebalo da vlada. Trenutno ne, ali od sredine januara najavljuju hladniji talas, koji će da pravi ledenice pod prozorima. Ove zime kao da i nije bilo. Ja još u jesenjim cipelama korake pravim. Koračam. Više nekakako tapkam u mestu. Eventualno napravim korak napred, nazad dva.
Ova godina mi je najlepsa do sada. Postala sam mama i shvatila da je sada dosao red da ja budem Deda Mraz .
Koji će svom detetu da ispunjava želje i u koga će dete da veruje. Bolje mi zvuci Mama Mraz. Divno je bilo verovati da čika sa belom bradom, u crvenom odelu, ispunjava sve želje. Sada ih imam više nego ikada. Dok sam bila dete – mnogo su skromnije, naivnije i lakše ostvarive bile. Ni sada nisu nerealne. Samo su racionalnije i zrelije. I ne mogu se kupiti u obližnoj prodavnici, staviti u novogodišnju kesu, i staviti pod jelku. Ovi decembarski dani, prosto lete, valjda zato sto se vracam na posao. Nije mi deda ispunio baš sve što sam poželela. Ono najbitnije jeste u hvala mu na tome.
Kaže mi Deda Mraz, ne bi imalo smisla sve želje da mi ostvari, jer ću prestati da maštam, želim i iščekujem.
Jer će mi sve biti ispunjeno, pa neću imati više inspiracije i više snova. Ovako, kao na tacni, daje mrvu po mrvu. Pa k’o sit, k’o gladan… Znam da sam bila vredna, istrajna, uporna, i trudila se da budem svoja. Ne volim frazu: „Bio/la sam dobra/a“, jer ne razumem šta znači biti dobar. Biti dobar prema sebi, drugima, njima? Koji su parametri dobrote? Ne razumem, stoga, ne bih je u ovom kontekstu upotrebljavala. Deda Mraze, kažu da je kriza i tebi i da nema više irvasa i sanki, da mora da se štedi, iako sam ovih dana viđala po gradu tvoje klonove. Svi različiti, a u biti-svi kao jedan. Hoće nekoga da obraduju, razvesele i daruju. Meni ne treba ništa skupo. Ništa opipljivo. Ništa spektakularno. Sve što se da kupiti, nije vredno moje pažnje. Nije mi potrebno. Potrebne su mi samo vesele okice moje curice i njene male ruke da me grle i budu najlepsa ogrlica oko vrata za docek. Redujem se vise svemu, zbog nje. Prva nam je Nova godina, Badnjak, Bozic.. Nema nista lepse. Iznad svega, potrebno nam je zdravlje, dobar imununitet, čvrst san i odmorne misli. Bistra glava. Kada to čovek ima, nema za čim da brine.
Nema te želje koju kao zdrav i prav ne može da ostvari. Zeželi, pomuči se, i eto je. Tu je, nije koštala mnogo.
Samo dosta truda,rada i živaca. Imam još jednu istinsku želju, vrlo relanu, ali i ona će se ostvariti. Verujem u to. Ne osvrćem se puno na prethodne dane, iako bi volela da nisu ovako brzo prosli . Kazu da sve sto je lepo kratko traje,. Ne žalim za stvarima koje su prošle, koje su mogle da se spreče, i koje nisam očekivala. Ni malo. Bilo-prošlo. Gledam samo napred, verujući da će sutrašnji, novi dan, zaista biti i novi početak. Ne samo kalendarski, jer počinje nova godina. Novi početak. Početak novih izazova, novih nadanja, maštanja, novih uspona i padova.
A novine današnje-ni malo optimistične. Poskupljenja, veće kamate, manje plate, više otpuštanja radne snage. Ni malo optimisticno kao moje misli. I krenimo u relazaciju svojih ciljeva odmah, ovoga trenutka, da ne ostavljamo sve za Novu godinu. Iskoristimo poslednju priliku, poslednju šansu, poslednje dane u ovoj godini. Jer to je dan velikih odluka, puno priče, puno želja, i malo istine. Idelizujemo je do te mere, da redovno i provod nam bude loš te večeri, jer smo od nje previše očekivali. A noć kao i noć, kao i svaka druga. Samo malo glamuroznija i pompeznija. Ništa više. Tu potrebu smo sami sebi stvorili. Umesto da se latimo da taj dan provedemo opušteni, sa dragim ljudima, bez jurnjave i posebne najave. Jer sve što je grandiozno, izgubi usput taj svoj sjaj i glamur. Sam sebe proguta i pojede.
Previše izgleda očekujemo na kraju, mnogo mislimo na početku, a kada dođemo na neku zlatnu sredinu, uljuljkamo se, minimiziramo svoje želje i snove, a na kraju, kada opet budemo na pragu nove, a kraju stare godine, shvatimo da smo mnogo toga ispustili, zaboravili da uradimo, propustili, smeli s uma da treba, a mogli bi… Ispustimo sudbinu iz svojih ruku, pa je samo na kraju jurimo, želeći da je uhvatimo što pre. A mogli smo to i ranije da učinimo. Samo nam se nije dalo.
Živeli dragi moji, ne okrećite novi list, ne pravite velike planove, živite svaki dan kao da je sasvim običan, dosadan dan. Ne dozvolite da iz puke dosade auto kojim upravljate ne skrene u pogrešnom smeru. Deda Mraze, deda Mraze, ne skreći sa staze, ne oklevaj ne dremaj….
